Selo Mošorin u Ukrajini

Srbi su posle ukidanja vojnih granica polovinom 18. veka odlučili da se sele u majčicu Rusiju, i taj pokret je kasnije nadahnuo Miloša Crnjanskog za čuveni roman „Seobe“.

Iselili su se u  današnju Ukrajinu, i drugu domovinu nazvali Nova Srbija i Slavenosrbija, a naseljima nadevali imena mesta starog kraja. Tako i danas postoji ukrajinski Mošorin, selo sa oko 3.500 stanovnika.

Bilo je to 1753. godine, većina stanovnika su bili Srbi graničari iz ukinute Potisko-pomoriške granice u Austriji. Uglavnom su bili iz Bačke, iz sela Mošorina, zato je i ponelo takav naziv. Stari naziv mesta je bio Ivankovci.

Drugi naziv Mošorina je Nekrasivka.

Nema svetijih veza od bratskih

Na centralnom trgu ispred opštine impozantan spomenik sa figurama Kozaka, Srbina i Rusa, s natpisom „Nema svetijih veza od bratskih” na ruskom, ukrajinskom i srpskom jeziku. U bogatom opštinskom muzeju čuvaju se uspomene o doseljenim Srbima, vojničke karte i dokumenta, ali i kopija slike Paje Jovanovića „Seoba Srba”. 

Svi oni, koji su se iselili, da izbegnu igo paorstva u Austriji, ginuli su i umirali, i sahranjivani, bezimeni, u rusku zemlju, koju je ubrzo preplavio ruski narod.

Oni su, posle ratova, rili zemlju na Inglu, na Donecu, da bi ishranili svoju decu i ispunili volju Božju, da se život nastavi. Istorija je zabeležila, da se, posle sedamnaest godina, od njihovog naselenija, pojavila u Rosiji čudna fatamorgana na nebu. Koja se zove Aura Borealis. Ali istorija ne beleži šta su oni mislili, dok su gledali, tu fantastičnu, nebesnu pojavu.
Kakvog je smisla imalo to u njihovom životu.

Ti paori, međutim, koji su svoje kosti posejali u zemlju koju su Novom Servijom nazivali, zapisali su imena svojih sela, koja su u srcu nosili. Na geografsku kartu Rusije, i Evrope –za večnost.

A na rosijskim kartama piše, sa suzama: Sombor, Mosorin, Canad, Nadlak, Pecka, Glogovac, Pavlis, Sentomas, Senta, Kanjiza, Martonos, Becej, Subotica, Pancevo, Zemun, Congrad, Vukovar, Vrsac, Slankamen, Kovin! To piše na rosijskim kartama do XIX veka!

Nigde ne pise Ćurćija, Sijak, Adjanski, Janković, Vidak, Gaja, Gruja, Kuzman, Radak! Imena pojedinaca se ne ispisuju na karte. Godine su prolazile i život se nastavljao.

Na ruskim geografskim kartama, iz 1860, počinju da nestaju i imena mesta. Još se nalaze: Titel, Ilok, Mošorin, Vilovo, Gardinovci, Nadalj! Godine su, međutim, ređale se i prolazile. Život se nastavljao, a smrti su bile besmislene. I drugi su nacioni izumirali i drugi su se nacioni selili. Svud prolaze, zime, proleća, leta, jeseni.

Kad je, godine 1862, vršen u Rusiji popis stanovništva u Hersonskoj guberniji, nađeno je jos HILJADU duša, koje su tražile, da se zapiše da su oni: serbski! Da im se zapiše, kad umru, da su tom nacioni pripadali i srcem svojim bili odani.

Kad je taj popis stanovništva vršen, godine 1900, nije nadjen, serbski, NIKO!
Ako neko danas, čak i danas, uzme u ruke geografsku kartu te zemlje, u koju su ti iseljenici sahranjeni, u moru ruskog naroda, naći će na karti, blizu, Mirgoroda, ime mesta: Martonos!
Na reci Ingul, naći ce: Pančevo!
Naći će i jednu Suboticu! I jedan Nadlak!

Godine i sad prolaze, leto prođe i lišće žuto opada, a zatim sve zaveje sneg. Ali će, na proleće, Dnjepar opet krenuti, i valjati se, veselo, kroz tu zemlju mrtvih, prema moru, uz pesmu i igru živih.

Godine će prolaziti. Ko bi mogao nabrojati tice, koje se sele, ili sunčane zrake, koje Sunce seli, sa Istoka na Zapad i sa Severa na Jug? Ko bi mogao da predskaže, kakvi će se narodi seliti i kuda, kroz stotinu godina, kao što se taj nacion selio? Ko bi mogao nabrojati zrna, koja će, idućeg proleća, nicati na svetu, u Evropi, Aziji, Americi, Africi?

Neshvatljivo je to ljudskom umu.

Tamo, kud su Isaković i taj Soldatenvolk otišli, kao i toliki njegovi sunarodnici, koji su na svojim leđima, kao puž, svoju kuću nosili, nema više traga, svemu tome, sem ta dva-tri imena.

Bilo je seoba i biće ih večno, kao i porođaja, koji ce se nastaviti.
Ima seoba.
Smrti nema!

„Seobe“ – Miloš Crnjanski