Da dođemo u Sjenicu, posetimo supružnike Mariju Kavgić (47) i Radana Grebovića (45) i njihovog sedmogodišnjeg sina Vukolu, već duže vremena pozivale su nas njihove komšije, dobri ljudi iz ove varoši na Pešteru, koji najbolje znaju koliko teško živi ova porodica, sa kakvim se sve nevoljama suočava i koliko joj je potrebna pomoć dobrotvora.
Podstanari
Kockice su se konačno složile polovinom oktobra, u nadi da će im se, nakon apela u „Vestima“, život bar malo poboljšati, sreli smo se u njihovom podstanarskom sobičku i saslušali njihove muke koje ih prate skoro od rođenja, Marija je rodom iz sela Sivac u opštini Kula u Vojvodini, od sedamnaeste godine je slepa, Radan potiče iz zabitog sela Grgaje na granici Srbije i Crne Gore, rastao je u siromašnoj porodici sa desetoro dece, invalid je i teški bolesnik, sirotinja su otkad znaju za sebe.
Upoznali smo se posredstvom TV-emisije „Provodadžija“ 2015, godinu dana kasnije stupili smo u brak, meni nije smetalo što je Marija slepa, a ni njoj što sam ja invalid i puka sirotinja, nadali smo se boljem životu i želeli potomstvo, bog nas je pogledao i podario nam sina Vukolu, on je prvak, još dete, ali ga je težak život naterao da brzo odraste, da bude uz nas i da nam pomaže, posebno majci Mariji kojoj je „vodič“ do prodavnice, lekara i pijace – priča Radan i ističe da njegova minimalna invalidska penzija i Marijina socijalna pomoć ne mogu da im pokriju kiriju, ogrev, lekove i struju i da su prinuđeni da traže pomoć dobrotvora.
Nemoćni smo da bilo šta radimo i zaradimo, ogrev još nismo spremili, dugujemo za struju, na zalihi nemamo ni džak brašna, nedostaju nam i lekovi, odeća, obuća, a zima, surova sjenička, samo što nije stigla.
Velika sirotinja
Da nevolja bude još veća, uskoro ćemo morati da se selimo, jer se kuća u kojoj stanujemo na proleće ruši. I ovaj stan jedva smo našli, sledeći ćemo još teže naći, jer svi znaju da smo velika sirotinja, strahuju da nećemo moći da plaćamo kiriju i boje se Marije, pošto ne vidi, da ne izazove požar, nedavno je ložila šporet i umalo nije buknula vatra, bojimo se da ćemo ostati i bez najosnovnijeg smeštaja – dodaje Radan.
Jedno vreme živeli smo u mojoj rodnoj Kuli, nismo mogli da opstanemo, pa smo, verujući da je ovamo sve jeftinije, došli u Radanovu Sjenicu, ni ovde se nismo snašli, čuli smo za „Vesti“ i Humanitarni most, čuli smo i za humanitarca Hida Muratovića iz Novog Pazara, i njega smo zvali da nam pomogne, dobri ljudi su nam jedina nada i jedini spas – priča Marija i ističe da godinama sanja bar jednu sobicu sa kupatilom u kojoj bi mogla mirno da spava i ne strahuje od otkaza, isključenja struje, smrzavanja i gladi.
Kada smo malog Vukolu upitali šta je njegova najveća želja, kratko nam je rekao: „Da moja mama progleda i da dobijem svoju sobu u kojoj ću moći da se igram i pišem domaće zadatke.“
Strah od zime
U ovom trenutku ovo su samo naše želje, prvo mora da se prehranimo i preguramo zimu koja dolazi, biće teško dočekati proleće, sve bih dala na ovom svetu kad bih mogla da vidim mog Vukolu, kakav i kako izgleda, ja ne znam kako izgleda ni moj suprug Radan, isto tako beskrajno bih se obradovala svom domu, kakav god da je, bogu se molim da nam pošalje dobrotvore iz celog sveta da nam pomognu, unapred smo zahvalni na svakoj pomoći – poručuje Marija.
Pokloni od dobrotvora
Čim je dobio poziv iz Sjenice, poznati humanitarac i naš saradnik Hido Muratović obišao je Mariju, Radana i Vukolu i uručio im prvu pomoć od 200 evra, namirice i nešto od odeće i obuće uz obećanje da će ih ponovo posetiti.
Muka je Mariju i Radana naterala da zatraže pomoć dobrotvora, dugo su to, zbog skromnosti, izbegavali, sada moraju, jer je njihova situacija teška i preteška, sada je najvažnije da ih zbrinemo tokom zime, ako bude odziva dobrih ljudi, koje pozivam da se odmah uključe u akciju pomoći, pokušaćemo da im obezbedimo neki sigurniji smeštaj ili kuću da im sagradimo – naglašava Muratović.
