Nijedan narod nije tako smišljeno i nežno ukrasio hrišćanske praznike kao srpski narod. Sve je okićeno naročitim dirljivim i krasnim običajima kao lepo izatkani ćilim. Pa još kako su Srbi naučili da vole i poštuju svece Božije, naročito svoje krsne slave. Zaista kao niko u svetu. Šta je krsna slava?
To je jedan isključivo srpski običaj. Svaki dom ima svog sveca zaštitnika. Hrišćanski sveci nisu nekakvi izmišljeni bogovi nego stvarne ličnosti, koji su kao ljudi na zemlji živeli bogougodnim životom, posvetili se i u Raj ušli. Oni se mole Bogu za nas na zemlji i Bog iz ljubavi prema njima – zato što su oni pokazali svoju ljubav prema Bogu – ispunjava im molitve za ljude.
Na dan slave srpski dom blista u svetlosti i radosti. Na sto se postavljaju u čast svetitelja zapaljena sveća od voska, kolač od pšenice, osvećeno žito i vino. Sveća predstavlja svetlost istine kojom je Hristos obasjao svet. Hleb, žito i vino predstavljaju duhovnu radost i hranu, sve od Hrista i kroz Hrista. Sva čeljad su obučena toga dana u svečano ruho i svi se trude u dočeku gostiju. Blagodareći slavama, u Srbiji se nikad nije umiralo od gladi.
Jer su slave vrlo česte, a milostinja čini polovinu slave. No ne samo da svi domovi srpski slave slavu nego i sve ustanove i društva: sela, gradovi, crkve, škole, vojska i esnafi, bolnice i razna dobrotvorna udruženja.
Ovako je vladika Nikolaj Velimirović (Sveti Nikolaj Žički) govorio o jedinstvenoj svetkovini koja je pre pet godina uvrštena na Uneskovu listu nematerijalne kulturne baštine.
Svake nedelje u Konaku kneginje Ljubice u organizaciji Muzeja grada Beograda i Turističke organizacije Beograda gosti mogu da vide kako je u stara vremena izgledala ova svečana ceremonija.
Domaćin slave u Konaku je glumac Marko Panajotović. Tačno u dva popodne kad turisti pristignu u prelepo zdanje u centru prestonice, Marko ih srdačno dočekuje i upoznaje ih sa istorijatom krsnog imena.
– Slava se slavi još od 13. veka i to je jedina neprekinuta tradicija sve do današnjeg dana. Prenosi se sa kolena na koleno sa oca na sina i to usmenim putem. Ukoliko nema muškog naslednika, slavski kolač zet – kazuje Marko.
Turiste je na vratima dočekala domaćica sa žitom i vinom. Gosti su, kako to i priliči, doneli poklone, a zatim su svi posedali za svečanu sofru. Dok ih domaćica služi rakijom, domaćin izgovara:
– Slavu slavili, slavu ne zaboravili, uvek se srećno i veselo nalazili, jedno drugog pominjali. Živeli!
Srpski narod ima 78 svetitelja. Prilikom ulaska u kuću obavezno se kaže „Srećna slava, domaćine, tebi i tvom domu, na mnoga ljeta u zdravlju i veselju!“ Nekad je važilo pravilo da se gosti ne pozivaju, ali se nikad ne vraćaju sa slave.
Obično bi dolazi između ručka i večere i zadržavali oko pola sata na slavi. Nakon zanimljivog izlaganja Marka Panajotovića, domaćica poslužuje domaće krofne i kafu. Nakon toga sledi obilazak Konaka. Marko Živanović, etnolog i atropolog iz Muzeja grada Beograda, živopisno dočarava kako se nekad živelo.
Program je predviđen i na engleskom jeziku ukoliko ima stranih turista.
Marko Živanović ističe da je ova svečanost u Konaku sjajna prilika da se pre svega stranim turistima približi biser srpske baštine, jedinstven na planeti.
Simbol identiteta
Obično se kaže: „Gde je Srbin – tu je i slava“ ili obratno: „Gde je slava – tamo je i Srbin.“ Po rečima patrijarha srpskog Pavla, obično se smatra da je slava nastala kao „proslavljanje onog svetog na čiji se praznik krstio predak neke porodice, uzevši ime tog svetog“.
Srbi su prepoznatljivi upravo po svom sveopštem običaju slavljenja krsnog imena, ma gde da žive, otkako su kršteni narod, a naročito od vremena Svetog Save. Naši preci su menjali ime i prezime, selili se, ali se slave nikada nisu odricali.
Najčešće srpske slave su Nikoljdan, Sveti Jovan, Đurđevdan, Aranđelovdan, Sveti Luka, Sveti Stefan… U narodu je omiljena izreka „Svetog Nikolu pola Srbije slavi, a druga polovina ide u goste“.
Milje na dar
Kako koji gost dolazi na slavu, prvo se poslužuje slavskim žitom i otpije gutljaj osveštanog vina. Najpre se prekrsti, poželi dobro zdravlje kući u koju je došao, a kad završi gosti po starešinstvu sedaju za sto.
U davna i skromnija vremena na poklon se nosilo ono što su gosti ručno izradili – kolači, testo, hleb, ali prikladno je bilo i vino, rakija, jabuke, brašno…
Ukratko, nešto što oni koji idu u goste već imaju i što ih neće mnogo koštati. Kao prigodan poklon mogao je da prođe i neki ručni rad – vezeni stolnjak, milje ili goblen.
