U Kneževini, potom i Kraljevini Srbiji izlazilo je mnoštvo humorističko-satiričnih listova, koji su uvek bili pod budnim okom dvorske cenzure, možda čak i budnijim nego za druga, tzv. ozbiljna izdanja. Ali što ih je vlast više gušila, to su se oni umnožavali, tako da su na prelazu vekova izlazili i svoju publiku imali „Gedža“, „Era“, „Kukurek“, „Raboš“, „Satir“, „Ćosa“, „Dar-Mar“…
Najduže se među njima održao „Brka“, jer su njegovi urednici umeli da osete kada je strpljenje policije i tužilaca na izmaku. A kako i ne bi: iako je reč o šaljivom listu, to je bio, zapravo, organ Srpske liberalne stranke. Izlazio je u Beogradu od 1882. do 1903. godine.
Prvi urednik mu je bio je Branko Petrović, potom Ljubomir J. Bojović. U listu su sarađivali pisci Laza Kostić, Stevan Sremac, Stevan Radosavljević-Bdin i mnogi drugi. Na kraju, zbog cenzure, tu je bilo više vica, a manje satire na račun režima.
Da bi održao publiku i tiraž, „Brka“ je objavljivao narodne šale o raznim pojavama u životu, tako da je posredno ipak uspevao da da sliku tadašnjih prilika u društvu. Omiljene teme bile su mu novac i brak.
Navodeći kako je još u prvom veku rimski pesnik i satiričar Juvenal zapazio da te niko ne pita odakle ti novac, ali da moraš da ga imaš, novine dalje citiraju antičkog mudraca: „Na nesreću, novci su kao gosti: dođu i prođu. Uostalom, oni su okruglog oblika upravo zato da bi lakše išli iz ruke u ruku“.
Kad odlazi od nas, novac ima stotinu nogu, kaže narodna mudrost, i dodaje: a kad dolazi ili treba da dođe, jedva se dogega i na dve. Srpski čovek, pogotovu ako je odnekud od gornjeg toka Nišave, ume da prištedi u narodu najrođenijem.
Traži, recimo, njemu njegov sinčić: „Tatko, daj neku paru da se provozam na ringišpil“! „Koj će ti to andrak, zemlja se ionako sama vrti“! Dešava se da mu se sa sličnim zahtevom pojavi i rođena mu supruga: „Mile, daj mi još pare.“ On je upita: „Pa je l’ ti dado prošle nedelje?“ Odgovori mu ona: „Jesi, ali ja ih sve potroši“.
Naljuti se muž: „Ti više nisi normalna… Ili si dibidus zaboravila da ekonomišeš, ja l’ si opet, onako luda, vratila neki dug!“
U neka mlađa, ali sa današnjeg stanovišta stara vremena jadao se jedan Srbin (ili se hvalio): „Ja sam ti takve sreće da sam se rodio bez filera u džepu!“ Komšija ga je tešio: „Ćuti, more! Ti si još i srećan, jer si se bar rodio sa džepovima.“
Ovu šalu preneo je „Brka“, zaključujući da nam novac pomaže da podnosimo siromaštvo. O tome lepo govori jedna zgoda, kad je prečanski Srbin pozvao Švabu na svečare, pa po srpskom običaju uzeo da mu nazdravlja: „Dragi komšija Švabo, živ i zdrav bio, sreća te svuda pratila i berićeta u svemu imao. Rađale ti njive pšenicom bjelicom i kukuruzom zlaćanim. Napunio, dabogda, sve ambare i čardake.
Ovce ti se množile, a svinje ti se plodile. Imao gojnu marvu i čile konje. Štogod počeo, sve ti od ruke išlo…“ I još je dugo nabrajao, a kad je Švaba jedva dočekao kraj, on nazdravi Srbinu: „Čuješ, komšija Rac, dao tebi Bog dosta novaca, pa ti onda kupio sve što voliš!“
Uzrujao se jedan krčmar, pa viče gostu: „Večerali ste, popili ste litru vina, a sad velite da ne možete da platite! Pa to je da čovek iskoči iz kože!“ Gost je počeo da ga smiruje: „Ama, čoveče, što se tako žestite? Niste vi krivi što ja nemam para! “
Čobanove muke
I najmanje čobanče sa Radočela zna da dobro valja čuvati samo jednu ovcu, onu najvragolastiju, jer kad ona krene negde ustranu, za njom kreću sve ostale. Ispalo je, međutim, da ni te ovce što zastranjuju nisu najveće zlo u životu čoveka, pa je Srbin pronašao mudrost: „Lakše je sačuvati ovce, nego novce!“
Lala i krava
U ono nekadašnje, neki bi rekli razumnije doba, sa razumnijim ljudima, otišao jedan Lala na vašar i prodao kravu. Seo potom pod šatru i plać’o svirce. Tako jedan dan, pa drugi, o kući i ne pomišlja. Trećeg dana, eto ti njegove Pele. Nađe ga pod šatrom kako razmenjuje poslednju krunu. „Nesrećniče“, užasnula se žena. „Pa, sad ni krave ni novaca.“ A Lala je postavio pitanje: „A šta da je crkla?“ – mudro će Lala.
