Dok se sa Zapada sprema nova politička ofanziva na Srbiju i smišljaju sve kreativnije formulacije kako bi Beograd prihvatio nezavisnost Kosova, iz Rusije opet dolazi ista i neokrnjena poruka: Rešenje mora biti po Rezoluciji 12 44, potvrđeno u SB UN i prihvaćeno od srpskog društva.
I, najprostije rečeno, te pozicije obeležile su obe decenije 21. veka kad je u pitanju maratonska diplomatska bitka za budućnost Kosova i Metohije.
Amerika, Evropska unija i lideri Zapadnih sila neprikidno su menjali eufemizme kako bi slomili srpske vođe i privoleli ih na kapitulaciju. A Rusija je za sve to vreme čvrsto branila nepoljuljan stav – zasnovan na međunarodnom pravu ali i na prijateljstvu sa Srbijom.
Samo u poslednja dva meseca stigle su u Beograd dve nove konstrukcije za rešenje kosovskog pitanja sa važnih zapadnih adresa.
Predsednik Amerike Džozef Bajden promoviše dijalog Beograda i Prištine koji bi trebalo da se okonča velikodušnom ponudom – „međusobnim priznanjem“ Srbije i Kosova.
Sa druge strane, predsednik Francuske Emanuel Makron diplomatski predlaže „kreativna rešenja“ za kosovski čvor, koja opet, znajući čvrst stav Pariza prema lažnoj državi Kosovo, podrazumeva da Srbija na neki „inovativan način“ prihvati i secesiju svoje južne pokrajine.
Svakakve formulacije smo u poslednje dve decenije čuli sa zapadne strane koje su upućene da bi Srbi što bezbolnije pristali na sopstvenu eutanaziju.
Početkom dvehiljaditih, EU nas je ubeđivala da su na Kosovu najpre važni standardi pa status. Brzo se pokazalo da kad kažu status, vodeći igrači EU misle isključivo na nezavisnost.
Kad je Kosovo jednostrano krenulo u separatističku avanturu, podržano od evroatlanske osovine, pronalažene su nove retoričke akrobacije da se Srbiji zamažu oči.
Jedna od popularnih kovanica je, na primer, „dobrosusedski odnosi“, koja je, iako se koristila u širem regionalnom smislu, čak i u zvaničnim dokumentima EU trebalo da prikaže u stvari samo jedno – da su Srbija i Kosovo susedi. Odnosno, taj mamac svetle regionalne perspektive služio je da se primami Srbija da prihvati nezavisnost Kosova.
Pričali su nam sa Zapada redovno i „dobronamerno“ o „zajedničkoj evropskoj budućnosti“, „Zapadnom Balkanu bez granica“, a Berlin nas je u trenucima poljuljanog strpljenja upozoravao da „ne pucamo sebi u noge“ kad je u pitanju Kosovo. Sve za naše dobro. Ili, što bi rekli u crtanim filmovima: Baš čudno pišu – nezavisnost Kosova.
Slušali smo i savete da bi trebalo potpisati istorijski dogovor sa Kosovom po ugledu na „dve Nemačke“, postići „sveobuhvatni sporazum o međusobnim odnosima“, napraviti „ključni korak ka zajedničkoj evropskoj perspektivi“…
Sva ta hrpa krupnih reči, slatkorečivih mantri, evroomamljujućih obećanja, uvek je u suštini značila samo jedno – da Srbija „što lakše“ digne ruke od svog Kosova i da omogući njegovo puno međunarodno priznanje.
To se i danas krije iza svih tih najava o „diplomatskoj ofanzivi“, združenoj akciji Brisela i Vašingtona, non-papirima koji se spremaju Beogradu, novim pregovovaračima sa tobožnjim diplomatskim predlozima, trikovima šatl emisara, blefovima i inovativnim rešenjima.
Sa druge strane, po ko zna koji put, iz Ministarstva inostranih poslova Rusije čuli smo jasan odgovor: Rešenje za Kosovo samo po Rezoluciji 12 44, na osnovu odluke Saveta bezbednosti UN i uz podršku srpskog društva.
Verujemo da je i zvaničnom Beogradu, koliko god se i sam dovija i retorički žonglira u ovoj teškoj političkoj slagalici, bar potpuno jasno šta mu ko sprema.
I da neće prihvatiti baš nijedan šareni paketić nasmejanih darodavaca koji u sebi krije – slom Srbije.
