Raspad Jugoslavije potrebno je da se okonča tamo gde je i započeo – na Kosovu, a ključ regionalne stabilnosti su države koje još nisu priznale Kosovo i koje bi trebalo navesti da to učine, ocenjuje se u analizi „Od krize do približavanja – strategija za borbu protiv nestabilnosti na Balkanu na njenom izvoru“ koju je izradila Škola naprednih međunarodnih studija vašingtonskog Univerziteta Džons Hopkins i Vilson centar.
Autori ove analize, koju prenosi „Glas Amerike“ navode da bi priznanje nezavisnosti Kosova četiri članice NATO, koje to još nisu učinile – Španije, Slovačke, Rumunije i Grčke – doprinelo transformaciji dijaloga, za koji je ocenjeno da je na izdisaju, kao i čitavog regiona – uključujući Bosnu i Hercegovinu.
Ubediti te četiri države članice NATO-a kao i petu – Kipar, koja je članica EU, nije jednostavno. Biće potreban odlučan napor administracije američkog predsednika Džozefa Bajdena, u tandemu sa ključnim saveznicima, da države koje ne priznaju nezavisnost Kosova, ubedi da promene stav.
„Kreatori politike koji se nalaze preko Atlantskog okeana ulagaće u taj poduhvat isključivo ako su uvereni u neophodnost, šire koristi i održivost takvog pristupa – i ako prihvate da njihov dosadašnji pristup neće funkcionisati“, piše u dokumentu.
U analizi se, dalje, traži imenovanje novog diplomatskog predstavnika SAD na funkciji „specijalnog izaslanika za priznavanje Kosova“.
Autori navode da ne žele pritisak na zemlje koje nisu spremne da priznaju Kosovo, već smatraju da bi trebalo primeniti strategiju približavanja ili konvergencije stavova tih država sa većinskim pristupom koji zagovaraju EU i NATO, a to je moguće samo ako zapad definiše zajednički stav o Kosovu.
Njihova teza je zasnovana na tvrdnji da napredak na Balkanu zavisi od toga prihvata li Srbija uspostavljanje poretka u regionu zasnovanog na zapadnim vrednostima.
“U slučaju Srbije to zavisi od odnosa država koje nisu priznale Kosovo prema tom pitanju. Ukratko, evropske države koje to nisu učinile, kao i sa druge strane one koje jesu – ključ su regionalne stabilnosti”, navodi se u tekstu.
Kao jedan od metoda predlaže se umanjenje uticaja Srbije i signal Beogradu i Prištini o mogućoj promeni stavova država koje ne priznaju Kosovo, gde se ponajviše misli na Grčku, koja se, kako se navodi, u delu međunarodne javnosti smatra prvom koja bi mogla napustiti dosadašnji principijelan stav u vezi sa nepriznavanjem nezavisnosti Kosova.
U analizi se smatra da bi napredovanje Kosova ka članstvu u NATO bilo korisno, jer bi doprinelo smanjenju broja država, čije je priznanje potrebno, na četiri.
“ Time se izostavlja Kipar – država koja će se najmanje izvesno opredeliti za korak ka priznanju nezavisnosti Kosova. Istovremeno, u priču se uvodi Ujedinjeno Kraljevstvo (članica NATO-a – prim.aut.) i država koja važi za jednu od značajnijih pristalica kosovske nezavisnosti. Ujedno, time se šalje i snažna odvraćajuća poruka ruskom i srpskom avanturizmu u regionu”, navodi se u analizi.
Istovremeno se ističe da što je sever Kosova integrisaniji to je manje izvodljivo bilo kakvo stvaranje velike Albanije ili velike Srbije,i navodi, da je potrebno da SAD upozore i sankcionišu svakog lidera Albanije i Kosova koji promoviše bilo koji vid unije te dve zemlje.
Time bi Kosovo, kako smatraju, umesto uporišta koje Rusija koristi za destabilizaciju, a Kina za širenje političkog uticaja, postalo brana etnoteritorijalnim aspiracijama i etnonacionalnim subverzijama koje promovišu Moskva i Peking .
Obrazlažući ulogu i važnost otvaranja puta Kosovu ka Severnoatlantskoj alijansi (NATO) autori ukazuju da bi time, kako ocenjuju, nestala trenutna prednost koju Srbija ima nad susedima i u odnosu prema Sjedinjenim Državama i Evropskoj uniji.
“Ruski i kineski veto na Kosovo u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija biće od zanemarljive vrednosti za ono što Beograd smatra glavnim političko-bezbednosnim izazovom. Vučićev režim više neće biti u mogućnosti da sprovodi kampanju povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova ili da koristi Kosovo kako bi unapredio ideologiju srpskog sveta, ili pak da izbegne odgovornost za napad režima na demokratski poredak”, dodaje se u tekstu i naglašava da od Beograda ne bi trebalo izričito tražiti da prizna nezavisnost Kosova.
U analizi se takav razvoj situacije vidi i kao način da se, doprinese, kako kažu, poboljšanju stanja u BiH, „jer otvara put za ponovne pregovore o, kako tvrde, manjkavom Dejtonskom sporazumu kojim je zarobljena ta država“.
“Pošto bosanski Srbi prihvate rešenja koja predlaže Zapad, hrvatski separatizam i bošnjački demografski oportunizam će se raspršiti. Razrešenje na Kosovu ne zaključuje sve bolne dileme u Bosni – već ispunjava preduslov za to, a to su srpsko prihvatanje trajnosti i održivosti bosanske države”, navodi se u tekstu.
Autori smatraju da bi priznanje Kosova od preostale četiri članice NATO omogućilo Srbima i Crnogorcima da osmisle način za suživot u, kako je precizirano, nekonfliktnoj, zapadno orijentisanoj Crnoj Gori, nesputanoj,navodnnom, subverzijom iz Beograda.
“Rastuća transatlantska politika usaglašavanja stavova o Kosovu podstaći će zajednički pristup destruktivnoj, jednostranoj bugarskoj blokadi otvaranja pregovora sa Evropskom unijom za Severnu Makedoniju i Albaniju. Umesto rešavanja više kriza širom regiona, konvergencija je direktno usredsređena na glavni izvor nestabilnosti – otpor Srbije zapadnom poretku – i obezbeđuje sredstva za njegovo prevazilaženje. Umesto poziva na proširenje EU i članstvo u NATO-u, izveštaj uočava razlike između njih i ukazuje na put ka oba cilja”, podvlače autori.
Autori studije su Edvard Džozef, predavač na univerzitetu Džons Hopkins, Branislav Radeljić, vanredni profesor međunarodne politike na Fakultetu pravnih i društvenih nauka Univerziteta u Istočnom Londonu, Ljuljzim Peci, izvršni direktor Kosovskog instituta za politiku, istraživanja i razvoj, Julija Ðođa, vanredna profesorka na Univerzitetu u Džordžatunu, Jan Cingel, izvršni direktor nevladine organizacije Strateške analize i Pol Vila Sarija iz Direktorata Evropske komisije za susedsku politiku i pregovore o proširenju.
