Arheolozi su uspeli da identifikuju jednu od prvih žena koja je stigla u Evropu čiji potomci su izumrli. Ali prema poslednjim saznanjima, izgleda da troje ranih ljudi koji su nastanjivali teritoriju današnje Bugarske još uvek imaju potomke.
Savremeno čovečanstvo je počelo da evoluira u Africi pre najmanje 300.000 godina, a sa kontinenta je počelo da prelazi u Evroaziju pre najmanje 200.000. Ti najraniji migranti homosapijensa iz Afrike su izumrli i svi ljudi van ovog kontinenta potiču od druge grane migranata koji su se kretali pre 50.000 godina – ili bar od nekih od njih.
Dve nove genetske studije su uspele da identifikuju još tri rana čoveka čiji ostaci su pronađeni na teritoriji današnje Bugarske, a čiji potomci izgleda da i dalje žive, kao i jednu ženu na nalazištu Zlatni konj u Češkoj, koja je među prvima napustila Afriku još pri Velikoj seobi – ali je njena linija očigledno izumrla.
Svi oni su u svom porodičnom stablu imali i neandertalce što otkriva našu ljubavnu tajnu: i to ne samo delimično, već dosta pouzdano.
U jednoj od poslednjih studija opisano je troje ljudi koji su živeli na prostoru današnje Bugarske pre oko 45.930 do 42.580 godina. Oni su, prema saznanjima arheologa Mateja Hajdinjaka i njegovih kolega iz Centra za ekologiju i evoluciju, među najranijim modernim ljudima čiji su ostaci do sada pronađeni u Evropi.
Ovi prvi savremeni stanovnici Evrope živeli su u blizini pećine Bačo Kiro u Bugarskoj. Koristili su zube pećinskih medveda za izradu ukrasa, poput perlica i privezaka. Alate od kamena i kostiju bojili su okerom, a prehranjivali se lovom.
Iako se u okolini pećine može pronaći pokoji ostatak njihovog prisustva, ovi praistorijski ljudi nisu ostavili mnogo traga. Do današnjeg dana preživeli su samo jedan zub i delić kosti. Ipak, i ti tragovi su sadržali dovoljno genetskog materijala koji naučnici mogu da iskoriste i otkriju iznenađujuće informacije o njihovom poreklu, ali i njihovim naslednicima.
Neočekivani rezultati
Ove nedelje objavljena su dva istraživanja zasnovana na genetskom sekvenciranju koja nam daju skicu porodičnog stabla najstarijih poznatih Evropljana – tri stanovnika pećine Bačo Kiro, i jedna lobanja slične starosti žene iz Češke.
Ljudi iz bugarske pećine jedini imaju žive potomke, i to na neočekivanim mestima – u istočnoj Aziji i na američkom kontinentu. Pokazalo se i da primerci iz Češke i Bugarske imaju veliku količinu neandertalske DNK.
Analize na ostacima stanovnika pećine Bačo Kiro pokazuju da su se ljudi, po dolasku u Evropu, mnogo duže mešali sa neandertalcima nego što se do sad mislilo. Ipak, uprkos tome što njihova starost ukazuje na to da su ovi pojedinci bili među prvim ljudima koji su se naselili u Evropi, oni na genetskom nivou nemaju mnogo zajedničkog sa današnjim Evropljanima.
Čudni putevi potomaka
Mateja Hajdinjak iz instituta „Frensis Krik“ u Londonu, koautor istraživanja objavljenog ove nedelje u časopisu Priroda, navodi da je: „Zanimljivo da ovi najraniji Evropljani iz pećine Bačo Kiro nisu značajno doprineli genetskoj slici kasnijih stanovnika zapadne Evroazije. Izgleda da je ova grupa ljudi većinski zamenjena kasnijim migracijama u ovoj oblasti. Ipak, oni su u bliskom srodstvu sa precima kasnijih žitelja Amerike i istočne Evroazije, pa čak i sa nekim sadašnjim narodima“.
Ovo istraživanje pokazalo je i blisku genetsku vezu ovih ljudi sa neandertalcima. Žitelji ove pećine imaju čak do 3,8 odsto neandertalskih gena, što ukazuje na znatno skorije mešanje modernih ljudi i neandertalaca nego što se ranije mislilo. Štaviše, genomi pokazuju da su ovi Evropljani od svojih predaka neandertalaca bili udaljeni najviše šest generacija.
Slepe ulice evolucije
Za razliku od žitelja pećine Bačo Kiro, DNK analizom još nije tačno utvrđeno šta se dogodilo sa grupom ljudi kojoj pripadaju ostaci pronađeni u Češkoj.
„Deluje kao da su pripadali nekoj sopstvenoj malobrojnoj grani populacije koja vodi poreklo još od ljudi koji su napustili Afriku pre oko 50.000 godina. Nismo pronašli nijednog direktnog potomka ove grupe među današnjim stanovnicima. Pitanje koje se postavlja je zašto nisu ostavili nikakvog genetskog traga?“, kaže Kej Prifer, istraživačica iz oblasti arheogenetike na institutu „Maks Plank“ i koautorka druge studije objavljene ove nedelje.
Sa genetske tačke gledišta, mnogi ljudski ostaci iz ovog perioda ukazuju na slepe ulice u evoluciji. Žena čija je lobanja pronađena na nalazištu Zlatni konj ne daje nikakav genetski doprinos kasnijim grupama ljudi. Isto važi i za čoveka starog 45.000 godina pronađenog kod sela u Sibiru, kao i za ostatke „Oase 1″ pronađene u Rumuniji, stare oko 40.000 godina.
„Ne pripadaju svi fosilizovani ljudski ostaci precima neke savremene populacije, pa čak ni neke populacije koja je ostavila genetske potomke“, rekao je Rik Pots, direktor programa „Ljudsko poreklo“ u Muzeju Smitsonijan.
„Ispostavlja se da su ove ‘slepe ulice’ češće pravilo, nego izuzetak.“
