Pre nekoliko dana gotovo stidljivo i skromno objavljena je vest da je Si-En-En srpsku proju uvrstio u pedeset najboljih i najukusnijih hlebova u svetu.
Na ovaj način, proja koja je othranila generacije Srba našla se u društvu hrskavog francuskog bageta, hleba luči iz Bangladeša koji najviše podseća na naše mekike, šoabinga iz Kine koji se pravi od susama pomešanog sa sirom i ima 18 hrskavih kora kojima mogu da se dodaju dimljeno meso i papričice i još četrdeset i nekoliko hlebova koji se prave širom sveta.
Zahvaljujući ukusu, ali i drugim kvalitetima srpska proja je postala naša, a svetska.
Nekad jela samo sirotinja
Ova vest u Srba je prošla prilično nezapaženo, ali se ovoj vesti istinski obradovala Mladena Gojković, vrsna domaćica iz Čačka koja i te kako zna šta je dobra hrana, a posebno šta je i kako se na starinski način pravi najbolja srpska proja.
– Proja se nekada jela u sirotinjskim kućama i manastirima, a u bogatijim kućama su se mesile žute pogače. Za ovaj srpski specijalitet nastao iz siromaštva i nemaštine potrebna su samo dva-tri sastojka: kukuruzno brašno samleveno u vodenici, voda i malo soli, kada je soli bilo, jer srpski narod je živeo i pravio proju i onda kada se vrednost soli merila i zlatom. Istina, danas ima mnogo vrsta proje koje se prave sa sirom, pršutom, kajmakom, susamom, ali sve te novotarije ne mogu ni prići pravoj srpskoj proji koja nas je othranila – objašnjava za „Vesti“ Mladena Gojković.
Iako je vreme belog hleba, ipak, nijedno slavlje u Srbiji ne može ni da se zamisli bez proje koja se služi sa pršutom, kajmakom, a svadbarski kupus je jednostavno nezamisliv bez prave proje, ili bar projare.
Proja je u svetu dobila priznanje koje joj pripada, ali možda bi se među ovim hlebovima našao i tain da su oni koji su ocenjivali čuli za ovu vrstu hleba, pre svega vojničkog. Reč „tain“ Srbima je ostala od Turaka i u prevodu znači sledovanje, a kao hleb za srpsku vojsku počeo je da se priprema posle tursko-srpskih ratova.
Reč je o veoma hranljivom i zdravom hlebu koji se pravio na poseban način od 70 odsto ražanog i 30 odsto belog brašna. Ovakav hleb nije se mesio sa kvascem, već kvasnim testom koje se zove komin. Svakom vojniku dnevno je pripadalo 800 grama taina i to je bilo dovoljno da bude sit, a mnogi neprijatelji srpske vojske su bili ubeđeni da je baš tain bio tajno oružje Srba.
Kao pred ikonom
Taj specifični hleb je dobrim delom održao u životu srpske junake, ali u priči o srpskom ratniku Aleksi Zdravkoviću iz Pirota, tain je bio i mnogo više od hrane.
Kada je Aleksa, pirotski terzija i krojač narodne odeće pre 107 godina krenuo u Balkanske ratove na polasku majka ga je zavetovala da tain, prvo vojničko sledovanje, sačuva jer je postojalo verovanje da će ga štititi od svakog zla i da će se zajedno sa njim živ vratiti iz rata.
U početku ni Aleksa nije verovao u majčin zavet, ali ubrzo su ga neka ratna dešavanja u kojima su mu ginuli saborci, a on ostajao nepovređen ubedila da ga tain čuva od neprijateljskih metaka i granata.
Ubrzo se o tainu u Aleksinoj vojničkoj torbi koju je nosio i preko Albanije i nije ga pojeo iako je bio na ivici smrti od gladi, pročulo i među vojnicima njegovog puka.
Iz Velikog rata se vratio okićen Ordenom Karađorđeve zvezde i sa ratnom zastavom koju je, kao i tain, nosio sa ratišta na ratište.
„Amajlija“ koju nije pojeo ni kada je bio na ivici smrti od gladi i, kako je verovao, vratio ga živog i zdravog kući, za mnoge njegove ratne drugove je bio i ostao prava ikona pred kojom su klečali moleći nebo da ih, kao i Aleksu, zaštiti od zla.
Da su oni iz Si-En-Ena znali istinitu priču o Aleksi Zdravkoviću i njegovom tainu možda bi odlučili da je tain najuksuniji hleb sa ukusom srpske slobode.
Mladenin recept
Dok su Srbi jeli proju, kaže Mladena, bilo je i zdravlja u našem narodu i to zahvaljujući hlebu koji se pravi na najjednostavniji način.
– Kukuruzno brašno i voda se zamese tako da testo ne bude previše retko, ali ni previše gusto. Pleh u kojem se peče proja mora da se podmaže domaćom mašću, a ako se sprema u vreme posta domaćice pleh podmazuju voskom. Veoma je važno da se proja peče u šporetu na drva jer tada dobija bolji ukus – tvrdi Mladena.
U posebnom sefu
Hleb koji je ratnik Aleksa nosio u svom ratnom torbaku od Šapca, Kolubare, preko Albanije, Krfa, Soluna i dalje sve do oslobađanja Srbije danas se čuva u posebnom sefu Muzeja Ponišavlja u Pirotu i iznosi se samo u izuzetnim prilikama.
Celivali torbu
Prema rečima zaposlenih u Muzeju Ponišavlja gde je ostalo zapisano Aleksino svedočanstvo, pred svaku bitku vojnici su prilazili njegovoj torbi i celivali tain kao ikonu i svetinju.
