„Ne pokazuj prstom, možda ne znaju“, kaže snimatelj Bojan Košanin odgovarajući na pitanje: „Jesu li i ovo zatvorili?“ Crni automobil s policajcima na ulazu u Opštinu Priština. Tišina i muk iz zgrade u kojoj su hiljade ljudi dobijale minimalne usluge i servis u getu posle izgona iz Prištine.
Zaustavlja se automobil i iz njega izlazi starija gospođa. Vidi da nešto nije u redu, došla je za neki dokument, za neku potrebu, odlazi do vrata opštine i na njima na albanskom, srpskom i engleskom čita „Privremeni prekiddelatnosti“, uz sledeću napomenu: „Neovlasceno uklanjanje službenog pečata/službeneznaćke predstavlja krivično delo“. Izgleda da gospođa ne razume ovaj albanizovani srpski jezik, vraća se i kratko kaže: „Što mi ne rekoste?!“
U Gračanici i južno od Ibra juče je zatvoreno gotovo sve što je u proteklih 25 godina održavalo život getoizovanih kosovskih Srba. Uopšteno gledano, izvršena je najšira i najsveobuhvatnija akcija zatvaranja institucija na području Prištine, Lipljana, Obilića, Kosova Polja, Vučitrna, Novog Brda, Kosovske Kamenice, Vitine, Orahovca i Srbice. Uz sve to, zatvorene su ispostave „Pošte Srbije“ i neke poreske institucije. Najšira i najobuhvatnija akcija prištinskih vlasti dogodila se na godišnjicu događaja u Račku koji je bio okidač za bombardovanje 1999.
– Zajedničkom akcijom ministarstva unutrašnjih poslova i kosovske policije završava se era paralelnih i zločinačkih opština i institucija Srbije na Kosovu – izjavio je ministar unutrašnjih poslova Dželal Svečlja.
Izgleda kao da se krug zatvorio i da je od bombardovanja do danas psihologija konačnog obračuna ušla u srpski geto i uništila institucije koje u najvećoj meri jesu bile socijalne i koje su, uz sve nedostatke, podržavale, bez razlike, Srbe, Albance, Gorance, Rome, Bošnjake, Hrvate i sve kojima je ta pomoć bila potrebna.
Stotine hiljada ljudi 25 godina imaju neku korist od tih „zločinačkih opština i institucija“. Međunarodna zajednica ćuti, gleda, i na momente asistira u akcijama kosovskih vlasti. Ne želi da shvati ili neće da vidi da su upravo ove institucije, njihov rad, delovanje i pružanje usluga sačuvali minimum multietničkog karaktera Kosova i Metohije.
One su, paradoksalno uz podršku Republike Srbije, sve ove godine čuvale načela zajedničkog života i minimum mogućnosti i kontakata između zakrvljenih naroda. Srbija je finansirala multietničnost, a međunarodna zajednica je na Kosovu prešla put od Račka do ukidanja srpskih institucija koje znače život.
Juče, u gračaničkoj atmosferi poniženja i teskobe, jedna patrola slovenačkog kontingenta Kfora prolazi pored zatvorene pošte. Okreću glave da ne vide šta se tu desilo, izbegavaju fotografisanje i ulaze u ćevabdžinicu „Skalinada“, takođe proteranu iz Prištine. I to je sve što su uradili.
Većina potreba Srba iz Prištine nestala je njihovim etničkim čišćenjem, ali potrebe Albanaca da dođu u Gračanicu i da završe neki posao, uzmu potvrdu ili penziju u pošti niko nikad nije uskratio. Juče je i to konačno prekinuto, kao što su prekinute sve veze onog trenutka kada je Srbima zabranjeno da žive u gradovima.
Predsednik Privremenog organa Opštine Priština Novak Živić, čija je institucija zatvorena, kaže da je to urađeno u prisustvu Euleksa i da shvata da su svi sporazumi prekršeni.
– Iživljavaju se, hoće da uteraju strah, da proteraju ovaj narod – kaže on i dodaje da će se boriti: „Bićemo ovde, živećemo ovde s porodicama, nećemo da se iseljavamo, pružićemo otpor, demokratski otpor.“
U istoj situaciji nalazi se i direktor „Pošte Srbije“ na Kosovu Ivan Milojević.
„Pošta Srbije“ je imala sve ugovore s međunarodnom zajednicom o funkcionisanju na Kosovu, ali pravila više ne važe.
„Pod stresom sam, imam istovremeno akciju zatvaranja na više lokacija na Kosovu“, izgovorio je Milojević, uz rečenicu: „Živećemo, izdržaćemo.“
Odgovor na pitanje „kako dalje“ izgleda nejasniji nego ikada na Kosovu. Uzimanje prava završeno je zatvaranjem Srba u geta, konačni obračun počinje onog trenutka kad više nema šta da se oduzme od ljudskih prava, nego se nekome nešto uzima direktno od života. Šta sada da radi Srbin, Rom, Albanac, Goranac i kako da primi socijalnu pomoć, dečji dodatak, platu, penziju, kome da uputi zahtev za izvod iz matične knjige rođenih?
Iako je bilo očekivano da će protok vremena relaksirati odnose, sada je potpuno jasno da je prevlađujuća psihologija konačnog obračuna osnovni sadržaj političkog sistema kosovskih Albanaca. Iz perspektive normalnog pogleda na svet ključno i osnovno pitanje glasi: „Šta vam smetaju i kome mogu da naude getoizovani Srbi?“
Svedeni na preživljavanje u seoskim getima, izloženi represiji i hapšenjima, oni su preživeli uprkos svemu. Ima li ovo ikakvog uticaja na stotine hiljada Albanaca koji odavde bezglavo beže na Zapad i da li to ima ikakve veze s njihovim životima? Već sutra će pred istu zatvorenu zgradu Opštine Priština doći neki Albanac iz Prištine da traži pomoć ili uslugu. Niko mu više ne može izaći u susret. Sva vrata su zapečaćena, otvorena je jedino napuštena kotlarnica. Na stolicu pada sneg sa drveta, zastava Republike Srbije je iznad ulaza.
Kraj je dana. Novinari polako pakuju svoje stative i sve se uvlači u prividni mir. Miodrag Radovanović hoda ulicom i kaže: „Naišlo zlo na zlo, muka na muku, jad na jad, a narod na milost i nemilost.“
