U poslednjih nekoliko meseci svedoci smo skoro pa agresivnosti veštačke inteligencije, koja na svakom koraku pokazuje svoje prisustvo, preuzima mnoge poslove, preuzima ulogu čoveka. Bez obzira na mnogobrojne prednosti ovog trenda, sasvim su očigledni njegovi nedostaci, jer veštačka inteligencija preti da nas toliko zbuni da ne znamo šta je ljudska reč, šta je stvarnost, a šta iluzija.
Čak i najmlađi se retko odvajaju od kompjutera, prijateljstva su postala virtuelna, čudimo se kada vidimo nekoga da čita bilo šta, a kamoli knjigu. Provodi se ekranizacija svega i svačega i kao da postajemo robovi. Sve je manje pravih prijateljstava, druženja, ličnog kontakta, istinskih događanja, i dobre energije.
Ali, ipak, prave vrednosti nikada ne izlaze iz mode. Kulturno ophođenje, lepa ljudska reč, poštovanje drugih mišljenja, ljudi i događaja, vreme provedeno sa dragim ljudima, iskrenim prijateljima nikada i ničim neće moći da se nadomeste niti da zamene. Trajne vrednosti su neprikosnovene.
Večita želja za trajnim vrednostima vodi nas, a posebno naše umetnike, u pravcu stvaranja novih umetničkih dela, u kreiranje novih događaja, manifestacija i pozorišnih predstava.
Jedan od njih je glumac Sergej Kožul, prvak pozorišta Pilipenda, koji ima novu predstavu za vernu publiku. Ipak, pre razgovora o komadu „Ja, Milutin“, koji će narednih dana izvoditi u Sidneju i Melburnu, pitali smo ga kad i kako se prepoznao na „daskama koje život znače“.
– Kao dete sam bio malo zatvoren i onda samo počeo prve korake u glumi u Prokuplju, kao gimnazijalac. Učlanio sam se u neke sekcije i nekako spontano krenuh i u dramsku sekciju. Moj motiv je bio možda i taj da budem prihvaćen od društva, od drugara – kaže Sergej u razgovoru za „Vesti“.
U glumi ste pronašli sebe?
– Upravo tako. Radeći nešto što je bilo drugačije, našao sam sebe i to je za mene bila jedna vrsta izlaza.
Znači li to da je pozorište izlaz iz svakodnevice za naše ljude ovde, daleko od rodnog kraja?
– Da, pozorište i ta živa komunikacija sa glumcima je izlaz iz šablona koji je dobrim delom depresivan, bez obzira na to kojim se poslom čovek bavi. U svemu tome ima dosta toga nečeg ponavljačkog, nekog kalupa.
Pojavili ste se na sceni s pozorištem Pilipenda 2009. godine.
– Naša prva predstava je bila „Jazavac pred sudom“, 9. maja na Dan pobede. Bilo je to u pozorištu pri biblioteci u Liverpulu. Predstava je bila nešto sasvim novo za naš narod ovde i odlično smo primljeni od publike. „Jazavac“ je postigao veliku popularnost na samom početku svog izvođenja, a dokaz za to je 400 gledalaca na premijernom izvođenju predstave.
Radili ste posle i „Sumnjivo lice“.
– Posle „Jazavca“ smo se odlučili za još jedan klasik, delo Branislava Nušića „Sumnjivo lice“, koje je premijerno igrano 2014. godine. Predstava je okupila 12 glumaca amatera i profesionalaca iz srpske zajednice u Australiji. U ovoj komediji igrao sam lik Jerotija Pantića i režirao sam predstavu.
Koje biste još predstave izdvojili?
– Posle „Sumnjivog lica“ igrao sam sa glumicom Kristinom Brzić komad Branislava Pekića, „Čarobni kofer gospođe Iks“. Već 2014. bio sam koautor i glumac u predstavi „Tesla Powerplay“, u kojoj sam igrao lik Nikole Tesle. Predstava se prvo igrala u Zapadnom Sidneju, a zatim je 2016. ponovno izvedena na Univerzitetu Novog Južnog Velsa, u sklopu Dana Nikole Tesle.
Nedavno ste igrali dva dela „Zadnje stanice“, a sada ste odlučili da nas obradujete novom predstavom. O kakvom komadu je reč?
– Radi se o monodrami „Ja, Milutin“, koju ću premijerno izvesti u subotu, 20. maja u Bonirigu. Reč je o predstavi koja je rađena po motivima čuvene knjige Danka Popovića „Knjiga o Milutinu“.
Ukratko, o čemu se radi u predstavi?
– Priča prati ispovest srpskog seljaka Milutina zatvorskom čuvaru. Ovo je priča o srpskim podelama i o srpskom stradanju, o velikim istorijskim događajima i malom čoveku koji je prošao strahote Prvog i Drugog svetskog rata. Predstava je prožeta muzikom jer nastupa i muzički ansambl „Boza limunada“, Dario Moconja i ekipa.
Koje numere ćemo čuti?
– Za vreme predstave svira se muzika iz tog doba, iz vremena Prvog svetskog rata, kao što su Tamo daleko, Kreće se lađa francuska, Rado ide Srbin u vojnike, Jeremija…
Ko je zapravo Milutin?
– Milutin je čovek koji je sve svoje dao državi, koja ga je na kraju strpala u zatvor i to zbog žita koje nije ni imao. U neku ruku, tragedija pojedinca u sudaru sa sistemom. On je čovek koji je hteo da se bavi svojom zemljom, porodicom, ali je bio prinuđen da sve to ostavi, da ode u rat i da toliko toga da državi, vlasti – kaže Sergej Kožul.
U novoj predstavi Sergej je definitivno podigao lestvicu na viši nivo, jer igra u veoma zahtevnom komadu i to čini na izvanredan način. Teško da se može poslati bolja pozivnica ljubiteljima pozorišta, da dođu na jednu od večeri u Sidneju i Melburnu i da pogledaju predstavu „Ja, Milutin“.
Raspored predstava
Pozorište Pilipenda će u narednih dvadesetak dana u Sidneju i Melburnu ukupno pet puta igrati predstavu „Ja, Milutin“.
Subota, 20. maj: Srpski centar Bonirig
Subota, 27. maj: NEST, Kromer
Petak, 2. jun: Chandler Comunity Centar, Kizboro
Subota, 3. juna: Phoenix Theatre, Elvud
Subota, 10. jun: Italian forum, Lajkard
“Zadnja stanica“ – pun pogodak
„Zadnja stanica“ je Sergejev autorski projekat u kojoj igra lik imigranta, zajedno sa kolegom Borisom Mitrovićem. Ovaj projekat doživeo je veliki uspeh 2018. godine, kada je privukao pažnju publike u Sidneju i Melburnu.
Zbog velikog interesovanja za temu kojom se bavi ova predstava, a koja prati život dvojice migranata sa Balkana u Australiji, Sergej je napisao novi nastavak „Zadnje stanice“, dodajući novi lik koji predstavlja treću generaciju Srba u Australiji.
Publika je opet, tokom 2021. i 2022. godine, pokazala veliko interesovanje za ovu predstavu.
