Kada je istaknuti golman Srboljub Krivokuća s već 34 godine odlazio 1962. iz OFK Beograda u nemački fudbal, dajući prethodno pun doprinos da se osvoji Kup Jugoslavije, jedan čovek se založio da na Staru Karaburmu dovede momka koji obećava, Srboljubovog prezimenjaka i rođaka po muškoj liniji.
Trgovački putnik Miša Luković, ne samo veliki ofkovac nego i član uprave i posvećeni šef klupske tombole, stavio je pred rukovodstvom ruku u vatru za svog Ivanjičanina Blagomira Krivokuću. Po neustrašivosti i upornosti golobradog Javorovog desnog beka znao je da preporučuje fudbalera koji će biti jedan od oslonaca čim stasa za žešća iskušenja. Blagoje i Krivi, kako su ga zvali, zaista i jeste izrastao u uzdanicu OFK Beograda šezdesetih, kad je Omladinski stadion odisao romantikom koja je neodoljivo vukla prestoničke i zvezdaše i partizanovce da imaju simpatije za gradski klub iznad Dunava.
Ljuljaj, javore
Rođeni ste 1. septembra 1944, a prvotimac Javora ste postali sa samo 16 godina.
– U ivanjičkom selu Međurečju sam završio prva dva razreda osnovne škole, a onda je moj otac, pekar, majka je bila domaćica, kupio kuću u Ivanjici nadomak fudbalskog igrališta koje je na istom mestu i danas. Tu me Javor i zapazio. Kad je odlučeno da me stave u seniorski tim, morao sam da prođem preglede u Čačku za lekarsku dozvolu, pošto sam po godinama bio kadetskog uzrasta. Igrali smo u jakoj kragujevačkoj zoni sa Borcem, užičkom Slobodom, FAP-om, kraljevačkom Slogom…
Za razliku od Srboljuba i Vašeg mlađeg brata Petra (1947), koji su iz Javora imali po usputnu stanicu ka Beogradu, odnosno Crvenoj zvezdi – Srboljub u titogradskoj Budućnosti, a Petar u Slobodi iz Titovog Užica – Vama se posrećilo da u glavni grad dođete direktno. Tek ste navršili punoletstvo.
– Dok sam igrao u Javoru, gledali su me i crveno-beli, ali su mi u klubu ukazali da je bolje da prvo odem u OFK Beograd, pošto je u Zvezdi oštra konkurencija. Saigrači i trener Milovan Ćirić su me lepo primili. Stigao sam u ranu jesen 1962. Smestili su me u hotel, jedno vreme i u studentski dom „Patris Lumumba“, a onda su mi našli stan. U život OFK Beograda me je uputio i Andrija Ranđić, koji je iz Javora došao na Karaburmu za sezonu 1959/60, ali se brzo vratio kući, pa smo igrali zajedno.
Uzor među nešto starijim fudbalerima Vam nije bio graditelj igre Vladica Kovačević, iako je rođen u Ivanjici, nego druga dvojica iz čuvenih Partizanovih Matekalovih „beba“.
– Divio sam se Veliboru Vasoviću i Jovanu Miladinoviću zato što su držali moje mesto u timu. U OFK Beogradu sam prebačen s desnog beka na centralnog halfa, pošto sam imao visinu i građu za štopera.
Pre zvaničnog debija ste kao sveži ofkovac imali jedan zanimljiv meč u omladinskoj reprezentaciji na NEP stadionu u Budimpešti.
– Bila je to predigra za prijateljski susret A timova Mađarske i Jugoslavije. Mi mladi smo pobedili sa 3:1. Tu su, između ostalih, bili i Živorad Jevtić i Slobodan Škrbić iz Zvezde, Mladen Ramljak iz Dinama i drugi. Jednom, kad sam se s loptom približavao protivničkom golu, iz publike se razlegao povik „ljuljaj, javore!“. Posle nekog vremena dođem u Ivanjicu. Priđe mi poznanik i pita me da li sam onda čuo to. Kako nisam, kažem. Pohvalio mi se da je on bio taj glasni. A, stariji su trijumfovali sa 1:0 golom Milana Galića. Bila je to prva pobeda našereprezentacije ikada u Mađarskoj i prva posle više od 30 godina u međusobnim duelima.
Obruč u Londonu
Debi za OFK ste imali 24. marta 1963. u prvenstvu protiv Sarajeva na Koševu.
– Kad je trener Ćirić u svlačionici saopštio sastav i kad sam čuo svoje ime, nešto me je preseklo. Imao sam tek 18 i po godina, a trebalo je da se uhvatim prsa u prsa s Asimom Ferhatovićem, legendarnim napadačem Sarajlija. Išlo nas je. Poveli smo sa 2:0. Negde oko 80. minuta oni su postigli utešni pogodak. Ferhatović, cape-cape-cape, nanizao nas je petoricu i dao gol. Opasan je bio.
Samo četiri dana pre debija „plavi“ su izgubili u revanšu četvrtfinala Kupa pobednika kupova od Napolija u Napulju sa 3:1. Pošto tada nije važilo pravilo gola u gostima, a u Beogradu je bilo 2:0 za vas, igrana je „majstorica“ u Marselju. Bačeni ste „u vatru“ i za evropski scenu.
– Odigrao sam celu utakmicu. Dobili smo sa 3:1. Do poluvremena je bilo nerešeno, a za nastavak smo stekli brojčanu prednost, pošto je jedan Italijana isključen. Nije mogao da se obuzda posle faula Momčila Gavrića.
Uskoro su došli polufinalni dueli s Totenhemom. U prvoj utakmici, na Stadionu JNA, imali ste okršaj za pamćenje s Džimijem Grivsom, jednim od najboljih engleskih golgetera svih vremena, i dan-danas najubojitijim strelcem engleske lige (357 golova u 516 utakmica od 1957. do 1972). Preminuo je nedavno.
– Kao i na prethodnom meču, protivnik nam je ostao s igračem manje. U vazdušnom duelu pred našim golom početkom drugog poluvremena Grivs me je dobro potkačio. Da bih mu vratio milo za drago, sapleo sam ga od pozadi, a onda je on krenuo da se obračuna sa mnom. Povikao sam prema mađarskom sudiji „arbitro, arbitro!“ Kad se ovaj okrenuo, video je Grivsa da navaljuje na mene. Isključio ga je, a ja njega udario.
U revanšu u Londonu ste bili glavna medijska zvezda.
– Novinari su me opkolili čim smo stigli. Pitao sam našeg novinara Stojana Protića, koji je znao engleski, šta hoće od mene. Objasnio mi je da ih strašno zanima fudbaler zbog koga je njihov junak postao prvi isključeni Englez u evrokupovima. Šta sam mogao da im kažem nego da je opravdano dobio crveni karton, pošto me je udario (ha ha ha).
Totenhem je slavio oba puta. U Beogradu, pred oko 25.000 gledalaca, igralo se po toplom aprilskom danu (2:1), a u revanšu, pred 60.000 duša, po blatnjavom terenu, koji je domaća javnost opisala kao „otopljenu čokoladu“ (3:1).
– Kao predstavnici jugoslovenske škole bili smo tehnički potkovaniji, ali je prevagu odnela taktička sprema Ostrvljana. Imali su sjajan tim, među najboljima u Engleskoj, sa nekoliko reprezentativaca. Uspeli smo tamo da izjednačimo Skoblarovim pogotkom, ali su se oni bolje snašli u tom glibu. U finalu u Roterdamu su s povratnikom Grivsom, koji je postigao dva gola, pregazili madridski Atletiko sa 5:1. Postali su prvi Britanski osvajač trofeja UEFA.
U inat Dinamu
Iduće sezone, 1963/64, OFK Beograd je bio vicešampion, s tri boda manje od Zvezde, što mu je najbolji plasman pod tim imenom u državnom prvenstvu. Šta je u Vaše vreme nedostajalo za titulu uprkos odličnom timu s nekoliko reprezentativaca?
– U toj sezoni smo bili ravnopravni sa Zvezdom, osvajačem duple krune. Oba puta smo igrali nerešeno, ali smo ostali praznih ruku. Šezdesetih, recimo, šampioni nisu bili samo klubovi velike četvorke nego i Vojvodina 1966. i Sarajevo 1967. Svi smo imali vrhunske fudbalere, a oni, valjda, odaniju i mnogobrojniju publiku i više novca od nas.
Naslov vicešampiona vas je izveo u Kup sajamskih gradova, preteču Kupa UEFA pokrenutog tek 1971. I ponovo dueli za klupske anale.
– U prvom kolu smo se sastali s Juventusom. Najpre smo izgubili u Torinu sa 2:1, a istim rezultatom smo savladali italijanskog velikana u revanšu. Sećam se da je bilo 35.000 gledalaca, što je jedna od najposećenijih utakmica ikada na Omladinskom stadionu. Imali su slavnog Argentinca Omara Sivorija, dobitnika Zlatne lopte za 1961. „Majstorica“ je igrana u Trstu. Presudili su njihova neuhvatljiva brzina i čvrstina u duelima. Bili su pravi moderan zapadnoevropski klub, ali smo im odolevali do završnice. Poklekli smo sa 1:0.
OFK Beograd je ponovo bio pobednik Kupa 1966. Na Partizanovom stadionu je savladan Dinamo sa 6:2, a po dva pogotka su postigli svi iz čuvenog „trija S“: Josip Skoblar, Spasoje Samardžić i Slobodan Santrač.
– Bio sam neizvestan zbog povrede, ali sam igrao sa zavijenim kolenom. Izolovali smo se na Avali dva dana pre finala. Zagrepčani su na rečima pucali od samopouzdanja. Smatrali su da će se prošetati do trofeja. Njihov potcenjivački odnos nam je bio motiv da se zainatimo.
Da li ste dobili obećane premije od po pola miliona dinara, što je bila gotovo godišnja plata?
– Toga se ne sećam – nasmejao se Krivokapić.
Jedini gol u Evropi
Ponovo ste igrali u Kupu pobednika kupova. Namerili ste se na tipičnog predstavnika sovjetskog fudbala koji našim klubovima nikako nije ležao.
– Izgubili smo oba puta ubedljivo od moskovskog Spartaka. U Beogradu je bilo 3:1 u jednoj čudnoj utakmici. U prvom poluvremenu su nam očitali bukvicu. Poveli su sa 3:0. Imao sam razlog za lično zadovoljstvo jer sam tada dao jedini evropski gol, ali nismo iskoristili dva penala. Spartakov golman je odmah na početku drugog dela meča odbranio Santraču, a u finišu i Iliji Mitiću. Taj drugi prekršaj je načinjen nada mnom. U revanšu su nam šanse bile i manje jer Samardžić nije putovao. Zakasnio je na avion. Bilo je 3:0.
Da otrgnemo od zaborava još jedan dvoboj. Na početku Kupa sajamskih gradova 1968. igrali ste s bukureštanskim Rapidom.
– U Rumuniji smo izgubili sa 3:1, ali smo to nadoknadili u revanšu. Već u 13. minutu smo vodili sa 3:0. Nije više u slučaju istog broja golova u dve utakmice igrana „majstorica“, nego produžeci. U dodatnih pola sata smo postigli tri pogotka za 6:1. Santrač je dao dva, a ukupno četiri. Dvostruki strelac je bio Bogdan Turudija. Zatim smo prošli i Bolonju, a onda smo u osmini finala ispali protiv turskog Goztepea.
Reprezentacija kao rana
Posle lepe karijere u devet sezona u OFK Beogradu, a bili ste i trener svih uzrasta pa i prvog tima u prvoj polovini 90-ih, imate li za čim da žalite?
– Rana koja peče je što nijednom nisam igrao za A reprezentaciju. Konkurencija je bila opaka, a Vasović i (Branko) Rašović neprikosnoveni u odbrani – iskren je Krivokapić.
Širokogrudost Balkanaca u Nemačkoj
Posle OFK Beograda u leto 1971. ste otišli u Frajburger, klub iz Frajburga s dugom tradicijom. Postoji od 1897. Jedan je od osnivača FS Nemačke 1900, a državni prvak 1907. Danas je amaterski.
– U to vreme nije bilo Druge lige. Igrali smo u regionalnom takmičenju. Najuspešniji su išli u baraž za odlazak u Bundes ligu. Proveo sam tamo tri sezone. Sa mnom je stigao Nedeljko Vukoje, bivši igrač Rijeke, ali se nije istakao. U sledeće dve sezone sam bio s napadačem Draženom Matićem, nekadašnjim dinamovcem, inače rođenim u Čačku, koji je pre dolaska bio u kragujevačkom Radničkom.
Šta ste najupečatljvije poneli iz tadašnje Zapadne Nemačke?
– To su susreti sa silnom Borusijom iz Menhengladbaha u prvom kolu Kupa 1972. Prvo smo bili domaćini na većem gradskom stadionu pred 20.000 ljudi. Dobili smo krila za istorijski trijumf sa 3:1 protiv Bertija Fogtsa, Jupa Hejnkesa i ostalih asova tog vremena. U revanšu im se pridružio i Ginter Necer. On i Hejnkes su dali po tri gola. Preslišali su nas sa 7:1. Jedini naš strelac bio je Matić. Posle su i uzeli Kup Nemačke.
I još?
– Na svakom koraku smo osećali podršku Balkanaca u Frajburgu. Svraćali su nas u restorane, a kod onih koji su držali dućane mogli smo da uzmemo šta god da smo poželeli – ističe Krivi.
S bratom u Zvezdinom timu
Kada je Zvezda zbog slabog petog mesta u prvenstvu 1966/67. ostala bez karte za Evropu pod UEFA, rešila je da u idućoj sezoni igra u Srednjoevropskom (Mitropa) kupu. Trofej je i osvojila pošto je u dva meča finala bila uspešnija od čehoslovačkog Spartaka (0:1 u Trnavi, 4:1 u Beogradu).
Vaš brat Petar je stigao među crveno-bele u zimu 1968. Taman na vreme da se zajedno pojavite u Zvezdinom timu.
– Za polufinale s Ujpešt Dožom pozvan sam da budem gost iz OFK Beograda. U Budimpešti smo izgubili sa 1:0, ali smo na „Marakani“ bili ubedljivi sa 4:1. U Beogradu je igrao i Rudolf Belin iz Dinama.
U prvoj Petrovoj celoj sezoni, 1968/69, niste bili u timu protiv Zvezde ni u jesenjem ni u prolećnom delu, a 14. septembar 1969. ima posebno mesto u porodičnom albumu.
– Tada, na „Marakani“, ne samo da smo prvi put bili na suparničkim stranama, nego smo obojica dali po gol! Pera je doveo Zvezdu u vođstvo, a ja sam, ušavši u igru u drugom poluvremenu kao rezerva, izjednačio dva minuta kasnije. Bila je nedelja, samo šest dana pošto sam skinuo vojničku uniformu. Zvezda je slavila sa 3:1.
Autoritetom starijeg brata koji je u Beogradu bio već šest godina znali ste i javno, bez ustezanja, da prekorite Petra. Zašto?
– U početku nije shvatio da je fudbal žrtvovanje. Mlada glava se odala čarima velikoga grada. Kasnije se dozvao pameti. Postao je jedan od najboljih bekova u Evropi tog vremena, reprezentativac.
Plava čigra i Šeki punili kasu
U OFK Beogradu su 1968/69. u isto vreme bili Miloš Milutinović, koji se reaktivirao (igrao dve sezone 1958-60, kasnije bio čak i trener) i Dragoslav Šekularac, a u nekoliko utakmica i Dušan Maravić.
– Publika je hrlila i na Karaburmu i širom zemlje da gleda dva atraktivna veterana, Plavu čigru i Šekija. Klub je zbog njih uvećao prihode!
