Beograd je 1841. godine bio varoš bez uličnih fenjera, sa poštom koju prenose tatari na konjima i sa teškim, surovim pravilima vlasti. U takvom vremenu, kada je i sama pomisao na napredak delovala kao dalek san, jedan zanatlijski kalfa usudio se da uradi nešto što je ličilo na nemoguće – da poleti kao ptica.
U središtu ove gotovo filmske priče nalazi se izvesni Manojlo, kalfa u kovačkoj radnji Antanasa Tihova. Prezime mu istorija nije sačuvala, ali jeste nadimak – Švaba, jer je u Beograd došao „iz preka“, sa tadašnje austrijske strane Save. O njemu danas znamo zahvaljujući zapisniku sa saslušanja, sačuvanom u Istorijskom arhivu Beograda, jer je njegov poduhvat tada ocenjen kao ozbiljno narušavanje reda i discipline.
Manojlo nije imao knjige, ni nacrte, a ni učitelje. Verovatno se, kako beleže stari zapisi ugledao samo na ptice. Napravio je krila od platna i pruća i rešio da okuša sreću. Prvi plan bio mu je da skoči sa zvonika tek završene Saborne crkve, ali ga je opštinski stražar primetio i bez mnogo pitanja oterao iz crkvenog dvorišta.
Tu se nije zaustavio. Prešao je na obalu Save i popeo se na krov Đumrukane, tadašnje carinarnice na granici Srbije i Austrije. Sa svojom „skalamerijom“ na leđima skočio je u prazno. U zapisniku je ostalo zabeleženo da je „zaklepetao krilima koja su bila kao u slepog miša“ i pao.
Sreća u nesreći bila je dubok sneg koji je te zime zatrpao Beograd. Umesto da postane prva žrtva vazduhoplovstva, Manojlo je prošao ugruvan i završio na isleđenju. Vlast je videla prekršaj, ali istorija je u tom padu sačuvala nešto mnogo veće – hrabrost čoveka koji je pokušao da nadleti svoje doba.
Pogled redakcije portala Vesti Online
Pedeset godina pre Ota Lilijentala i više od šest decenija pre braće Rajt, beogradski kalfa je napravio korak koji je ličio na ludost, a danas zvuči kao proročanstvo. Nije preleteo Savu, ali je ostao upamćen kao prvi Srbin koji je pokušao da poleti.
Piše: Nina Stojanović
