Povratak u Dečane

– Interno raseljeni Srbi iz Đakovice i iz Metohije došli su u veliki manastir na manastirsku slavu da traže blagoslov od patrijarha kako bi istrajali u povratku na Kosovo i Metohiju. Šesnaest godina nama su oduzeta prava, šesnaest godina ljudi su van svojih kuća, šesnaest godina međunarodne organizacije nam ne dozvoljavaju povratak u domove u kojima smo rođeni, gde su naši preci stvarali i čuvali – kaže Đokica Stanojević, predsednik udruženja Đakovčana Istina.

Kao i mnogo puta do sada, i ovoga puta Đokica Stanojević je organizovao svoje nekadašnje komšije. Autobusi su krenuli iz prestonice Srbije, a tokom noći, usput svraćali u Raču, Kragujevac i Kraljevo, kako bi 120 Đakovčana stiglo u Visoke Dečane.

– I nismo mogli sve da okupimo. Sigurno smo morali da odbijemo bar stotinu ljudi, jer nismo mogli da izdržimo finansijski i obezbedimo prevoz – dodaje pomalo razočarano Đokica.

Jedini srpski đak

Preko prelaza Jarinje na severu Kosova, uz policijsku pratnju, dva autobusa zorom su prešla preko reke Ibar. Kada su vozila došla do dečanske raskrsnice ulice, koja simbolično, nalevo upućuje na ulicu UČK (Oslobodilačka vojska Kosova) i table koja pokazuje ka desno i nosi naziv – Manastirska, Đakovčane je dobrano razbudilo iščekivanje. Za nekoliko minuta, čim prođu punktove italijanskog Kfora koji godinama unazad čuvaju prilaz ovoj crkvenoj svetinji, biće pred manastirskim vratima. Tamo su ih dočekali domaćini, vladika raško-prizrenski Teodosije i iguman Sava Janjić.

– Mi iz Đakovice imamo želju uvek da dođemo. I dolazimo često, kad god možemo. Ni sada nam nije bilo ni hladno, ni naporno. Nekada sam dolazio svaki vikend ovde. Visoki Dečani su prelepi. Samo lepe utiske imam odavde – priča 59-godišnji Zoran Ivanović, koji danas živi u Zemunu.

Obrad Đošović je od 1999. godine u Kragujevcu, ali stalno dolazi na Kosovo.

– Idem svuda i često sam kod ćerke koja se vratila i udala u Štrpce. Dolazak na slavu Svetog kralja Dečanskog mi mnogo znači. Mi svi patimo za našim domom i želimo da se što više našeg naroda vrati na Kosovo i Metohiju – kaže Đošović.
Nekadašnji žitelji Đakovice napunili su manastir posvećen Hristu Pantokratoru i Spasovdanu. Osim njih, u Dečane su na slavu došli i Srbi sa svih strana Kosova.

Među prvima sa majkom Evicom i učiteljem Vukom Danilovićem, došla je mala Milica Đorđević, jedini školarac u Prizrenu, koja je veselo pozdravljala sve goste.

Dolazak iz Albanije

Liturgiji je prisustvovalo više stotina vernika pristiglih organizovano i iz Republike Srpske, Vojvodine i Crne Gore, a veća grupa vernika došla je i iz Albanije. Srđan Dekić, rodom je iz Knina, a živi u Apatinu. Ima 21 godinu i prvi put je došao na ktitorsku slavu.

– Sve najveće naše srpske svetinje su na Kosovu i prevashodno sam došao da ih vidim. Došao sam da vidim i kako naš narod živi ovde. Bio sam i u Londonu, i u Berlinu, i Pragu, ali mi je ovo najdraže putovanje. Sve bih zaboravio za ovo – kaže Srđan poručujući da će se sigurno ponovo vratiti na Kosovo.

Stefan Ćirić, 16-godišnjak iz Kule, to je i učinio. Za manastirsku slavu on je po drugi put došao u Visoke Dečane.

– Mladi smo i još treba da naučimo ko su nam preci i šta smo mi u stvari. Ovo je prelep manastir i velika svetinja, i mi treba to da poštujemo – kaže on.

Možda nikada u svojoj istoriji Dečani nikada nisu izgledali ovako veličanstveno i svečano kao ovih godina, poručio je u manastiru patrijarh srpski Irinej koji je služio Svetu arhijerejsku liturgiju.

– Šta da vam kažem? Ja sam stari Prizrenac. Petnaest godina sam živeo u Prizrenu, i dalje osećam da sam u Prizrenu, na Kosovu i Metohiji. Kada dođem ovde, dođem svojoj kući i želeo bih i molim se Bogu, da svi koji su rođeni na Kosovu i Metohiji, da se vrate na Kosovo, svojoj kući, svome domu, svome hramu, svome groblju – smireno je govorio srpski patrijarh, jer je vreme provedeno van Kosova, kaže, lutanje po svetu.

Nebeski zavičaj

– Dečani su svedok svega. Svedok našega naroda i našega bića. I zovu se Visoki da bi nam svojim stremljenjem u visinu pokazali kuda treba da bude stremljenje svake naše misli. Gore, ka Bogu, ka svetima, ka nebeskoj otadžbini – ispričao je tag dana ovogodišnji dobitnik orden Svetog Save prvog stepena, dugogodišnji rektor Prizrenske bogoslovije protojerej-stavrofor Milutin Timotijević. Njemu je na dan ktitorske slave patrijarh Irinej uručio najviše odlikovanje Srpske pravoslavne crkve.

Od 1986. godine Orden Svetog Save SPC dodeljuje za zasluge na duhovnom, obrazovnom i humanitarnom polju.

Njemu lično ovo je treći put da u rukama drži orden Svetog Save. Orden sa istom lentom primio je kao rektor Bogoslovije u Prizrenu 1996. godine, povodom 125 godina postojanja te institucije. Drugi put, 2006. godine prizrenska bogoslovija je ponovo dobila nagradu, ali tada izmeštena u Nišu.

– Nije običaj da se nekome pojedincu ili instituciji dva puta da orden, ali je ovde napravljen izuzetak prizrenskoj bogosloviji. A sada je treći put meni lično dat. Pre pola veka Milutin Timotijević je upravo u Dečanima rukopoložen za sveštenika.

Izvor i Kfor

Nakon svečanog prijema i posluženja u velikoj sali novog Prizrenskog konaka, iguman Sava sa bratijom za sve goste priredio je svečanu trpezu. Inače, proslava praznika počela je u nedelju uveče, 23. novembra služenjem prazničnog bdenja. U ta dva dana Dečane je posetilo više od 1.500 vernika.

– Ovog dana, na ovaj veliki praznik, još jednom tražimo od svih međunarodnih organizacija, od svih stranih institucija u Prištini da nam izađu u susret, da nam daju ono što nam pripada. A pripada nam da živimo u svojim kućama, da živimo u svom gradu u kojem smo rođeni, da slobodno obilazimo manastire u kojima smo se krstili – kaže Đokica Stanojević.

Manastir Visoki Dečani je poznat i po lekovitoj vodi koja po verovanju leči reumu, a čiji se izvor nalazi sa zadnje strane manastirske ograde. Sa one, gde su nedavno osvanuli natpisi islamske države. Do tamo se ide uz budan nadzor austrijskih vojnika Kfora.