Kada su graničari naložili Jeleni Petrović da se vrati u Vlašku, sa celom porodicom i pratnjom, ona se našla u ponižavajućem i bezizlaznom položaju. Više nije primala rusku penziju. Ponovo se obratila „milom kumu“ i ruskom caru, upozoravajući ih da može da živi jedino tako što će prositi, a zar to mogu da dozvole carevina i kneževina?
U međuvremenu je i Milošu polako isticalo vreme na prestolu. U leto 1839. godine proteran je iz Srbije. U prepirkama ko će da ga nasledi, priliku su iskoristili Karađorđevići. Ustavobranitelji Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević su preko Stefana Stefanovića, ministra pravde, pozvali voždovog sina Aleksandra i njegovu majku Jelenu da dođu u Srbiju.
Ovog puta oni su prešli granicu bez smetnji i stigli do Negotina, što je kod obrenovićevaca izazvalo pometnju, jer su oni i bez Miloša ostali na vlasti. Ministar policije Đorđe Protić, vatreni pristalica mladog kneza Mihaila, naložio je da se istraži ko je i kako pozvao Karađorđeviće u Srbiju. Istraga je samo nakratko odložila njihov dolazak.
Početkom oktobra 1839, Jelena je stigla u Beograd posle punih četvrt veka. Ceo javni i politički život počeo je da se vrti oko voždove supruge. Dva meseca su je bez prestanka obilazili varoške gospođe i gospoda, a novine o tome marljivo izveštavale.
