Mnogi detalji o hapšenju, suđenju i smrti Dragoljuba Mihailovića i danas su obavijeni velom tajni.
Iako se o generalu Mihailoviću danas ne zna monogo toga, u prvom redu to gde je ubijen i sahranjen, jedan zanimljiv detalj iz kratkod perioda njegovog tamnovanja je poznat – poslednja knjiga koju je Dragoljub Mihailović pročitao.
Priča o poslednjim danima generala Mihailovića postala je poznata decenijama kasnije nakon što je Josif Malović, partizanski prvoborac i glavni islednik u slučaju „Suđenje Dragoljubu-Draži Mihailoviću i ostalim kolaboracionistima za izdaju i ratne zločine počinjene na prostoru Jugoslavije za vreme rata (1941—1945)“, objavio svoja sećanja.
Između ostalog, Malović je i opisao kako je Dragoljub Mihailović provodio vreme čekajući suđenje i presudu.
Sve do početka suđenja, Draža se nalazio u posebno pripremljenoj sobi u sedištu OZNE.
U ćeliji nije bilo ničega osim gvozdenog kreveta, prekrivenog vojničkim ćebetom. Na njemu je sedeo general Mihailović u prostoj vojničkoj bluzi i cokulama bez pertli, sa policijskim lisicama na rukama.
Malović je zapisao i to da je Mihailoviću bilo dozvoljeno da čita.
„Najviše vremena je provodio uz knjigu. Nije se odvajao od Stendalovog „Parmskog kartuzijanskog manastira“. Dočitavao ga je ko zna koliko puta i to na francuskom“, svedočio je kasnije islednik.
Upravo ovo Stendalovo remek-delo poslednje je što je general Mihailović pročitao pre nego što je streljan.
Ironično, to je jedan od najčuvenijih romana o izgubljenim iluzijama. Smatra se Stendalovim najlepšim delom.
Radnja se dešava u Italiji početkom 19. veka i govori o čoveku koji sanja o slavi i ljubavi. San o uspehu na bojnom polju u Napoleonovoj vojsci neće se ostvariti, ali će prepoznati ljubav svog života u devojci, ćerci svoga tamničara.
