– Živim u Boljevcu, selu preko puta Obrenovca i kod nas je veliki balon za prihvatanje ljudi evakuisanih s poplavljenog područja, a nažalost mislim da će se taj prihvatni centar još puniti ljudima, koje sada premeštaju iz hala i hotela u Beogradu. Sve u svemu, mi iz Boljevca smo se sami organizovali. U subotu ujutru, 17. maja sam sa svojim kumom Draganom Ilićem izvezao čamac i krenuo ka Obrenovcu – priča Čalić i kaže da jednostavno, više nije mogao da bude samo nemi posmatrač prirodne katastrofe i užasnutih ljudi, koji su za sobom ostavljali sve ono što su sticali decenijama i kretali u neko od prihvatilišta sa smotuljkom lekova ili najosnovnijih stvari, dokumenata i po neku crkavicu…
Strah umirio životinje– Jednog trenutka u mom čamcu su bile dve mačke, 10 odraslih pasa i četiri šteneta. Naravno, svi su krenuli sa svojim vlasnicima. Tako da je čamac bio pun. Neverovatno je kako su te životinje bile mirne i staložene, kao da su znali šta se dešava. Ležale su na dnu čamca bez pomeranja – kaže Miloš.
|
– Izašli smo na onaj deo Obrenovca, odnosno deo Teromoelektrane između starog i novog groblja, prema selu Rvatima, koje je samo dan ranije, u petak, 16. maja bio potpuno suv, a te subote je već bio pod vodom. Ideja nam je bila da pomognemo Draganovoj svastiki, zapravo, njenoj porodici, koja je ostala u vodom opasanom i poplavljenom Obrenovcu. Naravno, usput smo spasavali i neke druge ljude na koje smo nailazili – priča Dragan, kome je ova prirodna katastrofa koja je zadesila Srbiju, samo izbistrila sećanja na sarajevske muke.
– Kasnije nam se pridružio i komšija Marko iz Gorske službe i tako smo nas trojica više od 24 sata, neprekidno, prebacivali ljude s jedne strane Obrenovca na drugu, u Boljevce. Mi smo prevozili i životinje, jer smo apsolutno razumeli sve one koji nisu mogli da se rastanu od svojih kućnih ljubimaca – veli Miloš i dodaje kako još uvek oseća gorčinu u ustima, jer se poistovetio sa onima koje je katastrofalna poplava dovela na rub prosjačkog štapa.
Starce pritisla depresija– Sama činjenica da neko preko noći ostane bez sve imovine koju je decenijama sticao i možda, još i nasledio, je jeziva. Sve vreme se pitam, kako starinama koje su ušle u osmu deceniju života objasniti da u život kreću ispočetka? Kako da starost dočekaju kao podstanari ili beskućnici? Pa njihove penzije, u najboljem slučaju nisu dovoljne samo za režijske troškove i lekove, a kamoli za obnovu kuće – pita se Miloš. |
