Jelena Petrović je bacila u zasenak i sina Aleksandra, koji je dobio službu u beogradskom sudu. Ubrzo ga je knez Mihailo uzeo za ađutanta. Voždova udovica nije doživela da vidi kako njen sin Aleksandar polaže svečanu zakletvu i postaje te iste jeseni knez srpski.
Umrla je januara 1842, u 75. godini. Malo pred smrt, novinarima je poverila poslednju i jedinu želju, da bude sahranjena u Topoli pored svog Crnog Đorđa, u mestu „mojih najlepših uspomena“. Prestonica joj je priredila dostojanstven ispraćaj. Prednjačili su Obrenovići, Mihailo i Ljubica, prateći po ciči zimi i snegu voljenu kumu od Beograda do Topole. Izveštač „Narodnih novina“ svoj članak je završio rečima da je „plakalo sve što je srpsko“.
Karađorđe je, inače, doživeo da uda samo kćeri. Najstarija Sava se udala prva za Antonija Ristića, rodom iz Kamenice rudničke, momka iz voždovog obezbeđenja. Karađorđe ih je blagoslovio, ali se zamerio mnogima kada je zeta uzdigao u vojvodu, mada junaštvo u ustanku nije moglo da mu se zameri. Antonije je, ionako plah čovek, počeo da se ponaša kao da je voždov sin i sa novim položajem se i prozlio. Promenio je prezime u Pljakić.
Dom mu je bio u Karanovcu, budućem Kraljevu, gde je počeo da se bogati pljačkom, ali se pokazao i kao nemilosrdni ubica. Bio je jedan od malo srpskih starešina koji je imao i ličnog dželata. Pored kuće u kojoj su se rađali voždovi unuci, širilo se i groblje, na kome je, po naredbi Pljakićevoj, pogubljena i neka nesrećna žena, nabeđena da je veštica. Antonije je sa porodicom i voždom izbegao u Rusiju, i tu je i umro 1832.
