Susret nemačkog i našeg prvaka u Minhenu u prvom kolu Lige šampiona (21 čas) bio povod da berlinski dnevnik „Tagesšpigl“ načini intervju s ubitačnom „devetkom“ iz Zvezdinih najslavnijih dana, strelcem u velikoj pobedi „crveno-belih“ na Olimpijskom stadionu 1991.
Ima nebrojeno Zvezdinih navijača starije generacije kojima je trijumf protiv Bajerna u polufinalu Kupa evropskih šampiona 1991. i miliji od potonje titule u Bariju. Nezaboravno veče kada je Zvezdina fudbalska školjka gorela od veselja, od radosti imalo je uvertiru na Olimpijskom stadionu u Minhenu dve nedelje ranije, 10. aprila.
Nemački velikan, uvek pretendent na fudbalski Mon Blan, neprestano je opsedao gol „crveno-belih“, a kada se Stojanovićeva mreža i zatresla, činilo se da će se odbrana jugoslovenskog šampiona poviti pred njegovim naletima još koji put. Zvezdu vođstvo velikog rivala nije pokolebalo.
Dva protivnapada iz udžbenika, za koje svaki zvezdaš tog doba do tančina zna kako su izvedena, odškrinula su „crveno-belima“ vrata finala. Zvezda je pobedila s 2:1, a Darko Pančev je bio jedan od njenih junaka. Dao je prvi pogodak, a kod drugog, dok se ceo Bajernov tim slegao na Zvezdinu polovinu terena, pravovremeno je uposlio Dejana Savićevića da se, primajući tu loptu kao atletsku štafetu, stušti ka Bajernovom čuvaru mreže i donese neizmernu radost za nekoliko hiljada navijača na tribini iz tog gola.
Sve su to zapamtili i u Nemačkoj, a Pančeva je „Tagesšpigl“ odabrao za sagovornika sva je prilika i zato što je jedno vreme zatim i igrao u Bundes ligi.
Her Pančev, da li se i dalje sećate 10. aprila 1991?
– Naravno. Odneli smo kući veliku pobedu na zadovoljstvo 25.000 naših navijača u Minhenu. Kasnije sam saznao da je to bio prvi Bajernov poraz kod kuće u evrokupovima posle 23 godine. U revanšu je bilo još uzbudljivije. Da se golman Auman nije uzmuvao u poslednjim minutima, bili bi produžeci. Izgleda da fudbal najčešće piše takve priče – prisetio se Pančev i beogradske utakmice (2:2), u kojoj je Zvezda vodila s 1:0 pa Bajern s 2:1.
Zatim ste bili uspešniji i od Marseja u finalu. Da li je to bio vrhunac Vaše karijere?
– To je bilo gigantsko ostvarenje i svakako vrhunac i moje karijere. Treba reći i da smo u decembru postali svetski klupski prvaci, a meni je u toj sezoni pripala i Zlatna kopačka za najboljeg strelca u evropskim ligama. Često se i danas vraćam u te dane.
Steaua 1986. i Zvezda 1991. bili su jedini klubovi istočne Evrope koji su osvajali titulu evropskog prvaka. Da li je danas moguć takav trijumf u Ligi šampiona?
– To se graniči s utopijom jer je danas u evropskom fudbalu drugačija hijerarhija. Trofeji se dele izmešu deset klubova, a ostalih 100 zaostaju za njima i najčešće se bore s finansijskim problemima. Da stvari budu još lošije po istočnoevropske timove, talentovani igrači rano odlaze na Zapad. U moje vreme to nije bilo tako. Odlazilo se kasnije, a zato nam je i liga bila jaka. Danas to više ne postoji.
Zvezda drugi put uzastopno igra u Ligi šampiona. Imate li veru u njen tim za meč s Bajernom?
– Iz današnje perspektive to što Zvezda opet igra u Ligi šampiona je velika stvar i sportski i finansijski. Trener Milojević i rukovodstvo su se odlično snašli sa skromnim sredstvima. Sigurno da je Bajern veliki favorit, a ima i sreću što ne igramo Savićević i ja – sugeriše list da je Pančev to rekao kroz smeh. – Ali, u fudbalu je sve moguće. Ne treba zaboraviti da je Zvezda veliko ime u evropskom fudbalu.
Iz Zvezde ste 1992. otišli u Inter.
– Bio sam na ceni tada. Dobio sam mnogo ponuda ali sam izabrao pogrešan klub. Inter tada nije imao konkurentan tim. Bio je u senci gradskog rivala Milana. Kontraproduktivno za moj status bila su i česta neslaganja s trenerom Osvaldom Banjolijem. Sledeće zime dobio sam ponudu ser Aleksa Fergusona da pređem u Mančester junajted. Odbio sam je jer sam želeo svima da dokažem da mogu da igram u izuzetno jakoj Seriji A, u Interu. Ispao sam budala – opet će Kobra kroz smeh.
U zimskom prelaznom roku 1994. bili ste na pola godine pozajmljeni Lajpcigu, a iz Intera ste došli u Fortunu iz Diseldorfa za sezonu 1995/96.
– Jako mi se dopala Bundes liga. I danas se igra otvoreno, atraktivno. U Lajpcig sam poslat po kazni, a kada sam došao u Fortunu, već sam imao 30 godina. Moj zenit je prošao, nisam mogao da dam najbolje od sebe.
„Tagesšpigl“ na kraju podseća kroz reči Pančeva i koliko je jaka bila jugoslovenska reprezentacija tog vremena.
– Pali smo u četvrtfinalu Mundijala u Italiji 1990. na penale protiv Maradonine Argentine. Pogledajte samo kakve smo igrače tada imali: Savićević, Prosinečki, Šuker, Sušić, Stojković… Na žalost, već se i tada osećao miris rata koji je i zahvatio našu bivšu zemlju.
