General Nebojša Pavković je tokom 78 dana NATO agresije predvodio Treću armiju Vojske Jugoslavije koja je na Kosovu 1999. godine podnela najveći teret u sukobu sa stostruko jačim neprijateljem.
U razgovoru za „Vesti“, povodom 21. godišnjice od NATO agresije, general Pavković kaže da mu je velika čast što je bio na čelu legendarnih jedinica koje su se svojom hrabrošću upisale u večnost.
– Treća armija, njeni Prištinski i Niški korpus su neponovljive jedinice u istoriji naše vojske. Mislim da neće više biti u našoj državi, u našoj Vojsci, jedinica kao što su bile te, kao što je bila Treća armija. Sve je u njima funkcionisalo kao sat. Nisam čekao da dobijem naređenje iz Generalštaba i da tada raseljavam materijalna sredstva. Već 12. februara 1999. godine smo počeli sa raseljavanjem materijalnih rezervi. Prvo smo popunili sve operativne jedinice na KiM, po normi i preko norme. Sve ostalo smo izvukli van teritorije KiM. Naši magacini su ispražnjeni, a municija i gorivo smešteni na sigurno. Trebovali smo i tankovali cisterne železnice gorivom i rasporedili u tunele oko Svrljiga prema Zaječaru. Deo goriva delili smo po seoskim zadrugama, i gde god su se nalazile benzinske pumpe.
Kako je funkcionisalo komandovanje na terenu?
– Pre početka agresije napravili smo elektronsku kartu na kojoj je bila nacrtana Odluka komandanta Treće armije, s težištem na Kosovu i Metohiji i na jugu Srbije. Na karti su bile ucrtane sve naše jedinice, razmeštene prema mojoj odluci, i na njoj smo, na osnovu dobijenih podataka o koordinatama ciljeva, unosili te koordinate i dolazili do pozicija koje će biti gađane. Onda smo preduzimali mere da te jedinice pomerimo iz tog rejona. Sve je zavisilo od toga da li ćemo imati informacije o ciljevima koji će biti gađani.
Da li ste dobijali te informacije?
– Na svu sreću, imali smo ih zahvaljujući našim obaveštajcima. Naravno, nismo imali za sve, ali za one prve ciljeve koji su gađani imali smo podatke. To nije nikakva tajna.
A da li je tajna kako ste dobijali te podatke?
– Na više načina. U tom periodu, sprovodeći odluku Bečke konvencije o regionalnoj kontroli naoružanja, predstavnici stranih armija iz našeg okruženja dolazili su da kontrolišu naoružanje naše Vojske i prikupili GPS podatke. To su radili i brojni vojni izaslanici, posmatrači Misije Oebsa i njihove diplomate. Znali smo da su oni locirali sve naše stacionarne ciljeve i da imaju koordinate za njih. Bilo je logično očekivati da će prva dejstva krenuti po tim ciljevima. Ali, zahvaljujući našem obaveštajcu, generalu Jovanu Milanoviću, koji je uspeo da dođe do podataka za agresiju koja je trebalo da bude u oktobru 1998. godine, ali je odložena, predvideli smo da će verovatno više od 90 posto podataka o ciljevima ostati i u nekoj novoj varijanti agresije, što se pokazalo tačnim.
Lazarevićev patent
General Pavković kaže da je njegov zamenik, general Vladimir Lazarević kao vrstan vezista tokom NATO agresije sproveo u delo inovaciju koju je započeo još dok je bio komandant 319. puka veze u Nišu.
– On je na terenskim vozilima postavljao uređaje veze, tako da su ona mogla da zamene radio-relejna čvorišta i čvorišta veza, koja će po proceni biti uništena. Ta mobilna vozila postavljali smo u neposrednoj blizini tih objekata, oko radio-relejnih čvorišta, na Jastrepcu, na Mokroj gori i u čitavoj zoni armije. Istog trenutka kada je uništen centar veze na Jastrepcu, ta vozila su stavljena u pogon i mi smo u istom trenutku nastavili da koristimo veze.
Zagonetka za neprijatelja
Funkcionisanje sistema veze tokom agresije, kaže general Pavković, bio je jedan od najtežih izazova.
– Znali smo kakvom tehnikom za ometanje, izviđanje, prikupljanje podataka, prisluškivanje i ostalim raspolaže NATO. Zahvaljujući našim vezistima, definisali smo i postavili sistem veza tako da smo sve vreme bombardovanja imali skoro svakodnevne stabilne i sigurne veze, s izuzetkom povremenih prekida. Korišćene su sve vrste naših veza i veze PTT-a, Železnice, Elektrodistribucije. Koristili smo i specijalne veze koje su za potrebe stare Jugoslavije bile instalirane na prostoru naše zemlje, a samim tim i na Kosovu. Niko nije znao da koristimo veze Železnice i Elektrodistribucije. Ta iskustva naš protivnik tek treba da izučava i da dođe do odgovora kako smo u tome uspeli – uveren je general Pavković.
Bombe na lažne položaje
General Pavković ističe da je Treća armija nadmudrila NATO avijaciju svojom mobilnošću jedinica, ali i izradom lažnih položaja.
– Kad govorimo o izbegavanju vazdušnih udara, agresora treba imati u vidu da su jedinice Armije izrađivale lažne položaje. U jedinicama Prištinskog i Niškog korpusa napravljeno je više od 500 raznih položaja. Na lažnim položajima trebalo je postaviti makete ili trofejno oružje, da bismo privukli neprijateljsku avijaciju. U vezi s tim dobijali smo uređaje za isijavanje toplotnog zračenja i sve što je potrebno od vojne industrije i preduzeća „Mile Dragić“. Onda smo na lažnim položajima postavljali jedan oklopni transporter i nekoliko lažnih ciljeva. U trenutku kad bismo dobili informacije o naletu neprijateljskih aviona, taj transporter bi aktivirao svoj motor, radio nekoliko minuta, zatim se sklanjao i gasio motor. Lažne mete bi preuzele odašiljanje energije, a neprijateljski avioni su ih skoro nepogrešivo uništavali. Bio sam prisutan na desetinama položaja, udaljen svega 200 metara od mesta gde je NATO avijacija besomučno gađala lažne položaje.
Mašta jača od gole sile
General Pavković priča kako se radilo na primeni mera maskiranja na strategijskom, operativnom i taktičkom nivou.
– Na strategijskom nivou naredio sam da se naprave obilaznice oko svih mostova i za sve kritične deonice na putevima u zoni odgovornosti Treće armije. U slučajevima kad je bio pogođen neki most, komunikacija koja je prelazila preko njega mogla je odmah nesmetano da se koristi preko izgrađene obilaznice. Radili smo i maskiranje najvažnijih objekata izmenom njihovih oblika, postavljanjem maskirnih mreža, zadimljavanjem. Suština je da su jedinice Prištinskog i Niškog korpusa preduzimale čitav niz mera i raznih varijanti da obmanu avijaciju. Za mene je bilo neočekivano s koliko su mašte tome pristupali naši vojnici i starešine. Bilo je svakakvih improvizacija, da ne spominjemo šporete i stara motorna vozila, mikrotalasne pećnice i drugo – kaže general Pavković.
Uvezani svi položaji
General Pavković kaže da je jedan od najvećih problema bio da se osmisli dobar izbor položaja za jedinice Treće armije na terenu, a zatim i njihovo uvežbavanje u premeštanju s jednog na drugi položaj.
– Jedinice su imale jedan osnovni i po nekoliko rezervnih položaja, zatim očekujuće položaje itd. Sve je to bilo uvezano, tako da su one mogle, na određeni signal, da pristupe izmeštanju. Čim bismo dobili informaciju o mogućim dejstvima po tim položajima, unosili smo koordinate u elektronsku kartu i dobijali poziciju šta će biti gađano. Prema rasporedu jedinica odmah smo znali koja je jedinica ugrožena, a onda su naši operativci, koji su bili organizovani po posebnim timovima, pozivali komandante i prenosili naređenja za promenu položaja. Tako su jedinice izbegavale udare avijacije i izbegli smo masovne gubitke. Naravno, nije bilo nimalo lako pokretati jedinice, posebno oklopne, artiljeriju većih kalibara i druge. Jedinice su to izuzetno dobro radile – priča general Pavković.
