Australijanci bacaju oko 7,6 miliona tona hrane svake godine, što je oko 312 kilograma po osobi.
Ovaj otpad košta ekonomiju oko 36,6 milijardi dolara godišnje i čini oko tri odsto godišnje emisije gasova staklene bašte u Australiji.
I ne gubi se samo krajnji proizvod, nego i sav trud oko đubrenja, navodnjavanja i transporta hrane do supermarketa.
Izvršni direktor i osnivač “OzHarvest“, Roni Kan istakla je da je bacanje jednog burgera sa mesom, hlebom i salatama potrošilo istu količinu vode, kako kada bi ste se tuširali 90 minuta.
– Otprilike jedna od pet vreća za kupovinu ide u otpad. To košta svako domaćinstvo između 2.000 i 3.000 dolara godišnje – istakla je Kan.
Prema njenim rečima, pogodnost kupovine u supermarketima je dovela do toga da kupci obezvređuju hranu.
– Imamo prodavnice koje su dostupne 24 sata dnevno i ne razmišljamo o tome koliko nas košta proizvodnja te hrane. Energija, rad, gorivo i svi ostali ugrađeni troškovi. Izgubili smo osećaj svesti o hrani – naglasila je ona.
Takođe, smatra da i specifikacije supermarketa doprinose gubitku svežih proizvoda.
Međutim, izgleda da je uvođenje nešto jeftinijih ’ružnih’ ili ’nesavršenih’ svežih namirnica na policama supermarketa pomoglo.
Istraživanje koje je vodio RMIT otkrilo je da su neprikladne veličine pakovanja, loše kupovne navike i konfuzija na etiketi sa datumom doprineli rasipanju hrane u zemlji.
Vanredni profesor Lukas Parker je rekao da je zabrinutost kupaca u vezi sa pakovanjem hrane dodala problem, zbog čega su ljudi neadekvatno skladištili hranu, što je rezultiralo preranim kvarenjem hrane.
– Mnogo se priča o ambalaži hrane i njenom lošem uticaju na životnu sredinu, što je potpuno razumljivo. Plastika za jednokratnu upotrebu i ambalaže, koje začepljuju naše vodene tokove, predstavljaju pravi problem, ali i bačena hrana – objasnio je dr Parker.
Prema njegovom mišljenju, neki proizvodi, kao što je meso, nemaju gotovo nikakvu odgovarajuću alternativu za pakovanje, koja bi bila tako efikasna i praktična.
– Nažalost, pakovanje je možda neizbežno ako želimo da smanjimo bacanje hrane, tako da je sve u balansiranju koliko plastike se koristi da bi se hrana sačuvala od bacanja. Ako se odreknemo plastične ambalaže na nekim predmetima, kao što je biftek, to može da dovede do bacanja mesa, jer će uticati na rok trajanja odreska – objasnio je doktor.
Savet stručnjaka
Inače, kolaps programa za reciklažu meke plastike ’REDcycle’ doveo do toga da kupci izbegavaju upakovane proizvode gde je to moguće.
– Videli smo mnogo u medijima o problemima recikliranja, suočavanju sa plastičnim otpadom i drugim pitanjima, i to je zaista na prvom mestu. Širom zemlje vidimo uvođenje kanti za organski otpad, a neki ljudi već duže vreme koriste kompost. Skloni smo da mislimo da ako nešto ne pojedemo možemo jednostavno da ga stavimo u kompost, i da je to bolje nego da ga bacimo u običnu kantu. Međutim, najbolje bi bilo da ništa ne bacamo – naglasio je dr Parker.
