Mediji bi danima pisali o njima, dok bi političari licitirali sa brojem zaposlenih koji će biti angažovani u okviru predstojećeg posla, gabaritu radova, kao i o značaju tog posla za celu zemlju.
Međutim, ekonomska kriza, konstantni budžetski deficit, sankcije, a potom i brojni materijalni problemi doveli su do toga da se većina njih ostavi samo malo dalje od početka. Podsećamo vas na neke od projekata koji su upravo takvi. Pojedini su još samo pusti san, neki su započeti, a ima i onih čija je realizacija zastala upola radova.
Prokop
Iako izgradnja ove železničke stanice traje sa prekidima od 1977. godine, malo je toga učinjeno. Iako se optimistično počelo sa izgradnjom, radovi su ubrzo prekinuti zbog nedostatka novca. Projekat su finansirali SR Srbija, Beograd i Železnice. Zbog ekonomske krize u zemlji, radovi su obustavljeni 1980. godine. Zatim su devedesetih godina prošlog veka nastavljeni i prekinuti ponovo 2000. godine. Danas je ovaj objekat najpoznatiji kao jedna od stanica u okviru “Beovoza”, kroz koju dnevno prođe nekoliko hiljada ljudi, ali je njen potencijal mnogostruko veći. Veći deo je zarastao u korov, a armatura koja viri iz betona izgleda jezivo.
Ovih dana je ponovo aktuelizovano pitanje dalje izgradnje, a prema projektnoj dokumentaciji, kako se očekuje, kada bude završena železnička stanica Prokop, imaće dnevni promet od oko 40.000 putnika. Ostaje nam da vidimo da li će to uskoro i da se desi.
Metro
Prvi planovi za podzemnu železnicu su nastali još sredinom 20. veka, ali smo svedoci da nije zaživeo ni danas, a pitanje je i kada će. Oni koji se razumeju u ekonomiju jednostavno objašnjavaju razlog za ovako nešto. “Za jednu zemlju je najskuplji rat. A iza rata na drugom mestu je metro”. Pametnom dosta. Dakle, potrebno je naći nekog prebogatog investitora koji je spreman da uloži u jedan ovakav ogroman projekat, i da u dogledno vrme sačeka zaradu od njega. A znajući koliko građani srpske prestonice vole da plaćaju kartu u prevozu, biće pravi podvig naći jednog ovakvog poslovnog optim istu.
Inače, prva studija je napravljena 1968. i predviđala je 35 stanica, na 33 kilometra. U urbanističkom planu usvojenom 2003, projekat metroa napušten je u korist lakog šinskog sistema. Tokom svih ovih godina izgrađena je samo stanica Vukov spomenik, a ni ona čak ne bi mogla da bude deo budućeg metroa, jer je izgrađena kao stanica gradske železnice, tako da bi se morala „prepraviti”.
Svedoci smo da se i u poslednjih nekoliko godina pominjao dalji razvoj ovog projekta, ali, na žalost, od obećanj se dalje nije pomaklo.
Europolis
Ovaj projekat je još jedan u nizu koji je služio u reklamne svrhe Socijalističke partije Srbije, a glavni inicijator je bivši ministar Milutin Mrkonjić. Ovaj projekat je imao radni naslov “Beograd na Savi 2000”. On je 1995. kada je najavljivana investicija izjavio: “Do 2000. mora biti završen Beogradski čvor, pruga Beograd-Subotica i oslobođeno zemljište za Europolis”. na žalost, projekat je bio politički, rađen za potrebu predizborne kampanje SPS. U njemu nije bilo nikakvog ozbiljnog urbanističkog istraživanja. I vlasti posle 2000. imale su ideju izgradnje Savskog amfiteatra, ali je sve ostalo utopija.
Brze pruge Srbije
Javnosti je predstavljen ovaj projekat veoma grandiozno i obećavani su ekstra brzi vozovi koji će ići skoro 200 kilometara na sat, a u sklopu toga je trebalo da se obnovi i modernizuje kompletna železnička infrastruktura. Vagoni su trebali da budu čisti, toaleti uredni, a železničke stanice reprezentatitvni objekti. Nažalost, od toga nije bilo ništa.
A sve je počelo početkom devedesetih godina, kada je Evropska zajednica formirala posebnu komisiju sa zadatkom da definiše evropske koridore za budućnost. 1992. godine železnički Koridor 10 postao je evropski. Radni naslov bio je „Brze pruge Srbije”.
– Godinu dana kasnije potpisali smo predugovor sa francuskim kompanijama, koje su bile lideri u toj oblasti. Nažalost, došle su sankcije i Francuzi su se povukli. Koliko smo mogli, nastavili smo sami taj projekat, a ključni deo bio je beogradski železnički čvor. Uradili smo stanicu Vukov spomenik 1996. godine. Uradili smo i deo pruge između Beograda i Pazove i triangl kod Inđije. Nismo mogli više, jer nije bilo novca – objasnio je sudbinu ovog projekta bivši ministar zadužen za puteve i infrastrukturu.
Hotel na Crnom vrhu
Skrivena tvrđava bivšeg predsednika Slobodana Miloševića “Jelen – Hajat”, njegova poslednja utopijska investicija koja je trebalo da predstavlja spomenik večne vlasti usred ničega, izolovani grad sunca zamišljen kao najmoderniji planinski centar u Evropi, dugo vremena zarasta u korov i zaborav.
Finansijeri izgradnje tobožnjeg sportskog centra bile su naše najbogatije firme, javna preduzeća: Jugopetrol, Srbijašume, PTT i mnoge druge čiji su čelni ljudi istaknuti članovi koalicije SPS-JUL. Inicijativa je potekla od Mirjane Marković, supruge Slobodana Miloševića i predsednice JUL-a, koja je u nekom svom nadahnutom opisivanju prirodnih lepota naše zemlje, s posebnim osvrtom na istočnu Srbiju i njen izborni okrug, primetila da bi valjalo sagraditi još jedan sportski centar poput Kopaonika.
Radovi su počeli sredinom devedesetih godina, a prekinuti su za vreme bombardovanja. Iako je bilo nekoliko najava da postoje zainteresovani biznismeni koji bi uložili novac i priveli ovaj projekat kraju, to se još uvek nije desilo. Sada ovaj objekat neumitno propada.
Koridor 10
Od 1979. se gradi Koridor 10 koji je i posle 30 godina projekat koji sa pompom najavljuje svaka vlast.
Kako je planirano on je jedan od najvažnijih panevropskih saobraćajnih koridora koji prolazi kroz Srbiju i povezuje Austriju, Mađarsku, Sloveniju, Hrvatsku, Srbiju, Bugarsku, Makedoniju i Grčku. Realizacijom ovog važnog projekta doći će do opšteg ubrzanja tranzitnog saobraćaja, unaprediće se nivo usluga, olakšaće se međunarodni trgovinski tokovi i transport putnika. Kada se završi, novi autoput imaće pozitivan uticaj na komercijalne i trgovinske aktivnosti u regionu i doprineće regionalnom razvoju i koheziji šireg područja Balkan. Međutim, ovaj projekat je još veoma daleko od ostvarenja.
Prema procenama, na ovom projektu je u poslednjoj deceniji utrošeno milijardu evra, a autoput je još daleko od završetka. Od 2000. godine do danas u Srbiji je izgrađeno oko 112 km autoputa punog profila, što godišnje iznosi 9,3 kilometra, a koridor 10 ima više od 800 km. U međuvremenu, počela je izgradnja na Koridoru 11, ka Crnoj Gori i Jadranskom moru. Nadamo se da će u narednom periodu radovi na ovom projektu ubrzati i da će se bar približiti kraju.
Most Zemun – Lido
Iako je najavljivan nekoliko puta, ovaj projekat nikada nije urađen. Pešački most bi trebalo da bude dugačak 350 metara, a širok šest. Premošćavao bi Dunav na istom mestu gde je prethodnih godina bila postavljana pontonska ćuprija. Predviđeno je da noseći stubovi budu betonski, konstrukcija metalna, a gazna površina od drveta. Preko njega bi mogla da prelaze i dostavna, policijska, vojna, vatrogasna i vozila Hitne pomoći. Izgradnja bi trebalo da košta između pet i pet i po miliona evra.
Idejnim projektom predviđen je i restoran vidikovac, visine 26 metara, koji bi bio postavljen pred ulazak na most sa prizemnim prostorijama iz kojih bi se kontrolisao prelazak preko ćuprije i mini-galerijom. Iznad bi bio podignut restoran u obliku diska sa otvorenim kružnim pogledom na Beograd, Zemun i Ratno ostrvo, a nad njim bi bila prohodna krovna terasa. Cena izgradnje tog objekta je između 620.000 i 650.000 evra. Na žalost, ni od ovoga nije bilo ništa.
Pored ovih, koji su najviše eksploatisani, u manjim gradovima u Srbiji takođe postoje mnogobrojni projekti koji su služili samo u predizbornim kampanjama. Sve njih teško je i pomenuti.
