Ruski fizičari su otkrili da se levitirajuća prašina na vidnoj strani Meseca skuplja zbog dužine lunarnog dana i interakcija između magnetnog polja Zemlje i naelektrisanih čestica materije. Članak je objavljen u naučnom časopisu „Physics of Plasmas“.
„Planirane su misije ‘Luna 25’ i ‘Luna 27’ koje će se pozabaviti osobinama prašine na površini Meseca. Kako bi ove misije bile uspešne neophodna su prethodna istraživanja. Mi smo objasnili kako dolazi do prenosa prašine iznad površine Meseca uzimajući u obzir uticaj magnetnih polja na kraju magnetosfere Zemlje“, rekao je ruski naučnik, profesor na katedri za fiziku kosmosa Instituta za kosmička istraživanja Ruske akademije nauka Sergej Popelj.
Površina Meseca i mnogih drugih satelita planeta Sunčevog sistema je pokrivena tankim slojem prašine koja predstavlja usitnjene ostatke mikrometeorita i malih asteroida.
Naučnici pretpostavljaju da su te čestice opasne kako za učesnike ekspedicija tako i za rad elektronskih sistema za sletanje.
Kako su objasnili Popelj i njegove kolege, ova prašina je opasna jer se prašina na Mesecu i na satelitima Marsa periodično odvaja od površine, dobija električni naboj i počinje da lebdi iznad površine planete. Često se lepi na kosmičke brodove i skafandere kosmonauta.
Tajna Mesečeve prašine
Fizičare odavno interesuje kako nastaju oblaci naelektrisanih čestica prašine i koji fizički procesi upravljaju njihovim kretanjem. Ruski naučnici su otkrili da na kretanje čestica utiču dva suprotna fizička fenomena – gravitacija Meseca i magnetno polje Zemlje.
Prva sila utiče na čestice prašine da postepeno padaju na Mesec, a druga im omogućava da dobiju električni naboj i utiče na to da se podignu na visinu od nekoliko metara od površine.
U prošlosti su naučnici smatrali da će ih zajedničko delovanje jednog i drugog fenomena na čestice prašine na Mesecu naterati da se kreću gore-dole u prostoru. Međutim, lunarni oblaci prašine najčešće levitiraju i nalaze se na jednoj istoj visini.
Naučnici su otkrili da je to povezano sa dva faktora: dugim lunarnim danom koji traje oko 15 dana na Zemlji, kao i posebnom interakcijom između naelektrisanih čestica i „magnetnim repom“ Zemlje. Zahvaljujući njegovom delovanju prašina koja lebdi može se naći na svim vidnim delovima Meseca.
Interesantno je da su istraživanja ruskih naučnika pokazala da lebdeći oblaci prašine ne mogu da postoje na površini Marsa, jer tamo dan traje kraće nego što je potrebno vremena da dođe do ovih reakcija na čestice prašine koje nastaju privlačenjem dva satelita Marsa – Fobosa i Dejmosa.
Naučnici su zaključili, da je potrebno uzeti u obzir različita ponašanja Meseca i satelita Marsa prilikom priprema svemirskih misija.
