Apelacioni sud u Beogradu preinačio je prvostepenu osuđujuću presudu i pravosnažno je oslobodio četvoricu nekadašnjih radnika Državne bezbednosti od optužbi za učešće u ubistvu novinara i vlasnika „Dnevnog Telegrafa“ Slavka Ćuruvije 11. aprila 1999. godine.
U odsustvu neposrednih i posrednih dokaza koji bi pouzdano potvrdili da su Radomir Marković, Milan Radonjić, Miroslav Kurak i Ratko Romić izvršioci ovog krivičnog dela, Apelacioni sud je našao da nisu na nesumnjiv način dokazani navodi optužbe.
Usvajanjem žalbi odbrane i delimičnim usvajanjem žalbe Tužilaštva, apelacioni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je oslobodio od optužbe Markovića da je izvršio krivično delo teško ubistvo u podstrekavanju, a Radonjića, Kuraka i Romića da su kao saizvršioci izvršili krivično delo teško ubistvo, dok su oštećeni upućeni na parnični postupak radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.
„Činjenica da je Ćuruvija bio kritičar tada aktuelne vlasti, za ovaj Sud nije sporna, ali s obzirom na to da je u odnosu na okrivljene doneta oslobađajuća presuda, to se Sud nije ni mogao upuštati u motive izvršenja ovog krivičnog dela“, navodi se u saopštenju Apelacionog suda objavljenog na njegovom sajtu.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu kojom su Radomir Marković, Milan Radonjić, Ratko Romić i Miroslav Kurak bili osuđeni na višedecenijske kazne zatvora i pravosnažno ih oslobodio, objavljeno je na sajtu suda.
U detaljnom obrazloženju presude Apelacioni sud podseća da je otvorio glavni pretres, jer je prvostepeni sud i u ponovljenom postupku učinio bitne povrede krivičnog postpka zbog čega nije bilo moguće ispitati tu presudu.
„Prvostepeni sud je presudom koja se napada žalbama prekoračio optužbu, povredio identitet optužbe i presude i nije rešio predmet optužbe, a pritom je i selektivnom ocenom dokaza u potpunosti zanemario određene činjenice koje proizlaze iz izvedenih dokaza, a koje međusobno posmatrane pružaju osnov za drugačije presuđenje“ objavljeno je na sajtu.
Drugostepeni sud je ispitao svedoke koje prvostepeni nije, ali su se neki od njih izjašnjavali samo o informacijama koje su od nekoga čuli, te je ovaj sud zaključio da su iskazi pojedinih svedoka iz istrage ne samo nepouzdani, već i da se ne mogu sa sigurnošću prihvatiti kao istiniti.
Po nalaženju Apelacionog suda, i pored svih izvedenih dokaza, tokom postupka nije utvrđeno postojanje organizovane kriminalne grupe, niti je utvrđeno ko je, kada i gde, kao što se navodi u dispozitivu optužnice, učestvovao u sačinjavanju prethodnog dogovora i plana za lišenje života Ćuruvije, a nije izveden ni jedan dokaz u prilog navodima optužbe, da je takav nalog dat od strane NN lica “iz najviših struktura vlasti”.
Kako se dalje navodi, nisu ni potvrđeni navodi da je Marković upoznao Radonjića sa planom o ubistvu Ćuruvije, odnosno da mu je preneo plan i tako ga sa umišljajem podstrekao da pripremi njegovu fizičku likvidaciju, nisu potkrepljeni ni jednim izvedenim dokazom, te stoga logičko zaključivanje prvostepenog suda samo na osnovu odnosa subordinacije između okr. Markovića i Radonjića, nije moglo biti prihvaćeno.
Tokom postupka nije izveden ni jedan dokaz koji bi potvrdio navode optužbe da je Radonjić postigao dogovor o neposrednom izvršenju ubistva sa Kurakom i Romićem.
Apelacioni sud je nesporno utvrdio da su operativno tehničke mere tajne kontrole telefonskih razgovora i mere tajnog praćenja i osmatranja prema Ćuruviji primenjivane i pre dolaska Radonjića na mesto načelnika CRDB Beograd, te da su bili ispunjeni svi propisani uslovi za njegovo tajno praćenje do momenta njegovog prekida, kao i da je ova mera primenjena kao uobičajeni metod i redovna službena radnja iz delokruga nadležnosti RDB-a i zasnovana na odgovarajućim propisima.
Sud smatra da nije dokazana ni teza optužbe da su nalozi za primenu operativno tehničkih mera bili dati u cilju lišenja njegovog života.
Takođe, Apelacioni sud je na osnovu dokaza i to, prvenstveno, na osnovu ispitivanja svedoka pripadnika Devetog odeljenja koji su učestvovali u praćenju Ćuruvije utvrdio da se beli Golf 3 koji se navodi u optužnici nije nalazio na licu mesta, a dokaze o tome ko je preuzeo vozilo i u kom vremenskom periodu ga je koristio, detaljno je obrazložio u svojoj odluci.
Svedok oštećena Branka Prpa se dosledno tokom postupka izjašnjavala o činjenici da lice koje je lišilo života Ćuruviju nisu ni Kurak ni Romić, što je ponovila i na pretresu pred drugostepenim sudom.
Apelacioni sud je na pretresu odbio predlog odbrane da se izveštaj o presnimavanju, forenzičkoj analizi i pregledu pohranjenih podataka o ostvarenom telefonskom saobraćaju od 12. februara 2012. godine, potpisan od strane D. J, V. Đ. i Dragana Kecmana, sa pratećom dokumentacijom, izdvoji iz spisa kao nezakonit, nalazeći da treba prihvatiti argumente iz rešenja Apelacionog suda od 29. juna 2018. godine, te se nije dalje upuštao u pitanje zakonitosti navedenog izveštaja, prihvatajući argumentaciju Apelacionog suda koji je svojim rešenjima u dva navrata odlučivao o predlogu za izdvajanje dokaza.
Dodao je da nakon što je ovaj dokaz detaljno razmotren kako sam za sebe, tako i u vezi sa ostalim izvedenim dokazima, našao da se on ne može prihvatiti kao pouzdan i verodostojan i da se na njemu ne može zasnovati činjenično stanje u ovom krivičnom postupku, iz razloga koji su detaljno obrazloženi u odluci drugostepenog suda.
Pojedini okrivljeni i svedoci su osporavali komunikaciju na način kako je to navedeno u sačinjenom izveštaju, pritom je Apelacioni sud utvrdio da u izveštaju, između ostalog, nije sadržana komunikacija za telefonski broj svedoka Stevana Nikčevića za dan 11. april 1999. godine, a isti se izjasnio da je toga dana uobičajeno razgovarao.
Ističe da je navedeno posebno značajno, s obzirom na to da iz izveštaja od 21. februara 2008.godine, koji su potpisali D. P. i Dragan Kecman, proizlazi da je vršena selekcija podataka sa DLT traka, dakle, pre nego što je i doneta naredba istražnog sudije od 16. decembra 2011. godine.
Po čijem nalogu, na osnovu kojih kategorija i po kojim parametrima, Sud nije mogao da utvrdi ni ispitivanjem na glavnom pretresu u svojstvu svedoka Dragana Kecmana, budući da je isti izjavio da u tome osim potpisivanja izveštaja nije učestvovao jer nema potrebna znanja, već da je to obavljala D. P, koja nikada nije ispitana, s obzirom da je preminula, tako da sve činjenice koje su navedene u izveštaju od 21. februara 2008. godine, nisu ni mogle biti proverene u sudskom postupku.
Iščitavanje DLT traka i selekcija podataka koji su se nalazili na njima je izvršeno bez zahteva tužioca i naredbe tada istražnog sudije, a pritom u izveštaju od 21. februara 2008. godine, ne postoji podatak kada je i u kom vremenskom periodu i na koji način, odnosno po kojim kriterijumima vršena selekcija podataka, dok u daljem toku krivičnog postupka niko po naknadno donošenim naredbama za veštačenje nije uspeo da podatke sa DLT traka očita, niti da izvrši uvid u sadržinu istih.
Ovakav zaključak Suda potvrđuje i činjenica da i nakon dostavljanja izveštaja od 12. februara 2012. godine, tužilaštvo i sud nastavljaju sa daljim postupanjim u odnosu na DLT trake o čemu svedoče i dokazi u spisu koji potvrđuju da se i u nastavku postupka oduzimaju podaci o elektronskoj komunikaciji, pribavljaju podaci o lokacijama baznih stanica, njihovim koordinatama.
Drugom prvostepenom presudom Specijalnog suda zbog podstrekavanja na ubistvo su na iste kazne od po 30 godina zatvora osuđeni tadašnji šefa DB-a Radomira Markovića i šefa beogradskog centra DB-a Milana Radonjića, dok su kao saizvršioci u ubistvu na po 20 godina zatvora osuđeni bivši operativac beogradskog centra Ratko Romić i pripadnik rezervnog sastava DB-a Miroslav Kurak, koji je u bekstvu, pa mu je presuda izrečena u odsustvu.
Ćuruvija je ubijen između 16:39 i 16:45, dok je sa njim u društvu bila njegova prijateljica i očevidac ubistva Branka Prpa u dvorštu ispred ulaza u zgradu, gde su se nalazile prostorije marketinške službe „Dnevnog telegrafa“.
Prpa od početka postupka tvrdi da optužene ne prepoznaje kao izvršioce ubistva.
