Balkan i jugoistočna Evropa nestali su s međunarodne političke karte. Postoje očigledno mnogo važniji problemi i krize oko kojih SAD i EU moraju da se brinu“. A posledica te navodne nezainteresovanosti je nedostatak „neophodnih političkih impulsa, koncepata i vizija za rešavanje brojnih sukoba“.
To je početna teza članka pod naslovom „Opasno zatišje“ objavljenog u nemačkom stručnom magazinu „Međunarodna politika“ (Internationale Politik), čiji je izdavač Nemačko društvo za spoljnu politiku (DGAP). Autor analize je Tomas Braj, dugogodišnji dopisnik agencije dpa s područja jugoistočne Evrope koji sada radi kao profesor politike i novinarstva na više nemačkih fakulteta.
Uloga žrtve i homogenizacija nacije
Ni Braj, kao i neki drugi strani posmatrači koji se smatraju dobrim poznavaocima prilika u regionu, ne isključuje mogućnost oružanih sukoba u tom „opasnom metežu“ čiji su sastojci, kako navodi, nacionalizam, korupcija, pritisak na medije i na pravosuđe, kao i indoktrinacija mladih. Autor ukazuje da „političke elite u svim državama regiona zloupotrebljavaju istoriju, kako bi potvrdili navodnu ulogu žrtve njihove sopstvene nacije i time omogućili populističku homogenizaciju sopstvenog stanovništva protiv suseda“.
Bosna i Hercegovina se u članku naziva „propalom državom“. Braj piše da je razlog za to „svađa među muslimanskim Bošnjacima, pravoslavnim Srbima i katoličkim Hrvatima koja je često prožeta i mržnjom“. U tom kontekstu se dodaje i informacija da u BiH „u dva skoro pa autonomna državna dela postoji 14 parlamenata i 120 ministara, u zemlji s oko tri miliona stanovnika“.
Po uzoru na Putina
„Svuda u regionu vodeći političari orijentišu se po uzoru na ruskog predsednika Vladimira Putina“, ocenjuje se u članku. Kao primere za tezu da se to događa „svuda“ autor navodi mađarskog premijera Viktora Orbana i njegovu „neliberalnu demokratiju“, premijera Slovenije Janeza Janšu koga „Orban snažno podržava“, te Aleksandra Vučića, predsednika Srbije.
U članku se Balkan (i jugoistok Evrope) nazivaju „region bez perspektive“: isti političari koji su decenijama na vlasti, i koje EU i SAD tretiraju kao partnere u sprovođenju reformi, demokratizaciji i modernizaciji, „iako su oni zapravo deo problema“. Braj smatra da je taj koncept propao, ali i da se „Zapad svejedno ponaša kao da sve ide po planu“. I dodaje: „Najvažnije je da vlada mir – kao da je to deviza nakon građanskih ratova devedesetih godina tiokom raspada Jugoslavije“.
Simptomi takve politike su „korupcija, zaostajanje po pitanju slobode mišljenja i medijskih sloboda, nedostaci u funkcionisanju državnih institucija i porast stope kriminala“, a posledica, piše u članku: „masovni egzodus“ pogotovo mlađih, dobro obrazovanih ljudi. A one ljude koji ostanu, piše Braj, politički lideri „motivišu“ nacionalističkim tonovima kako bi zbili sopstvene redove pod vođstvom istih tih političkih figura: „Jer, navodno samo sopstvena politička elita može da spasi svoje sunarodnike od zla koje preti od komšija drugih nacionalnosti.“
Kosovo – „najveći izvor opasnosti“
Kosovo se u članku naziva „najvećim izvorom opasnosti“. Objašnjenje za tu tezu autora je sledeće: „Srbija svoju bivšu pokrajinu, koju naseljavaju gotovo isključivo Albanci, ne želi da otpusti u nezasnost, zato što se tamo nalaze srednjovekovni srpski manastiri i bojna polja“.
Autor pritom dodaje da „niko ne veruje u skoro priznanje Kosova od strane Beograda“, ali i da „niko, a ponajmanje Srbi, ne može čak ni teoretski da zamisli reintegraciju Kosova u državni savez sa Srbijom“. Zapadni političari, tvrdi se, „i dalje polaze od nerealnog cilja da će dva suseda moći motivišu na međusobno priznanje“.
Rusija fokusirana na BiH i Srbe
Kraj članka posvećen je uticaju Rusije i Kine u regionu. U njemu se tvrdi da je „Moskva investirala veoma mnogo novca i osoblja kako bi stekla primat u interpretaciju zbivanja u regionalnim medijima“.
„Rusija taj region već odavno smatra važnim u geopolitičkoj borbi za uticaj“, piše u članku. Nakon što je Moskva neuspešno pokušala da spreči ulazak Crne Gore i Severne Makedonije u NATO, Rusija se sada posebno fokusira na BiH, a rusko Ministarstvo spoljnih poslova upozorava „tu malu balkansku zemlju od približavanja evroatlantskim integracijama“.
Uticaj Rusije posebno je jak prema Srbima, „najvećem narodu na zapadnom Balkanu“, piše Braj. „To je dovelo do jednog kurioziteta: iako je EU u Srbiji zaslužna za više od dve trećine nepovratne finansijske pomoći, svih stranih investicija i kompletne spoljne trgovine, velika većina Srba Rusiju i dalje smatra za najvećeg ekonomskog partnera, odnosno kao političku i vojnu zaštitnicu“.
„Novi put svile“ – posebno spretna Hrvatska
Ne bi trebalo zaboraviti ni „brzorastući uticaj Kine“, napominje se u analizi. Ta zemlja u okviru „Novog puta svile“ u regionu gradi auto-puteve, elektrane i železničke linije, ali uz troškove za koje stručnjaci kažu da su 20 do 30 puta veći od zapadnih ponuda, navodi se u članku: „Sve se to finansira relativno skupim kineskim kreditima, a oni bi na srednji rok mogli da dovesdu do dramatične zavisnosti zemalja koje uzimaju te zajmove.“
„Posebno spretno je to uradila Hrvatska. Za Pelješki most koji bi trebalo da bude gotov 2022, Zagreb je dobio 357 miliona evra od Brisela, a to je oko 85 odsto troškova kompletne izgradnje. Posao je dobila kineska državna firma, koja je svoju evropsku konkurenciju pomela damping-cenama“, zaključuje se u članku Tomasa Braja objavljenom u magazinu „Međunarodna politika“.
