Početkom 2021. započela je kampanja za očuvanje srpskog jezika Uprave za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu Republike Srbije.
Pitali smo direktorku Srpske etničke škole “Vuk Stefanović Karadžić“ iz Kizboroa u Melburnu, Nadu Miljanić kako možemo da sačuvamo srpski jezik u dijaspori.
– To je kompleksno pitanje. Jedan čovek, ili manja grupa ljudi sigurno to ne može da reši samostalno. Poznato nam je da postoji Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, koja je pokrenula akciju za očuvanje srpskog jezika. Sem što nam je to poznato i što smo o tome pročitali, do nas ništa konkretno nije došlo. To je jedan veliki problem. Sve što krene iz Srbije, do Australije ne dopre uopšte, bez obzira na to koliko se mi trudimo da se povežemo – kaže Nada Miljanić za „Vesti“.
Prema mišljenu direktorke Srpske škole rešenje se nalazi u povezivanju na mnogo široj skali i ne može biti prepušteno pojedinačnim školama ili učiteljima.
– Dok se svi ne uključimo, dok se ne donese jedan ozbiljan program, sa tačnim zadacima, finansijama, šta ko radi i kako radi, sve će to ostati na školama, na učiteljima, koji zaista rade Sizifov posao. Koliko godina radim u školi, a verujem da je to situacija i sa drugim kolegama, na kraju se sve oslonilo na nas. Zato mogu slobodno da kažem, da to što je srpski jezik uči u Australiji i u našim školama, je jedna velika zasluga nas učitelja, nastavnika, profesora, koji smo dali sve od sebe da škole rade, i da nemamo pomoć ovdašnjeg Ministarstva za prosvetu teško bismo to ostvarili.
Veliki problem, ističe Nada, predstavlja i činjenica da mnogi nemaju sopstvene prostorije za održavanje nastave, ali i da postoji značajan broj roditelja koji ne pridaju veliki značaj tome da njihova deca nauče maternji jezik i da upoznaju srpsku kulturu.
– Neke srpske zajednice u Australiji se trude da očuvaju jezik, ali je sve to ograničeno i nije regulisano. Malo škola ima svoje učionice, uglavnom se prostor iznajmljuje, i to je još jedan problem. Zatim je neophodno i obrazovanje roditelja, pre svega na temu zbog čega je važno i potrebno da deca uče srpski jezik.
Da li je postojala ili postoji saradnja srpskih škola na nivou Australije?
– Preko 24 godine predajem srpski i meni nije poznato da je takva saradnja postojala. A od velike koristi bi bilo da imamo jedan zajednički program najpre u pojedinačnim australijskim državama, a zatim i na nivou cele Australije. Mislim da je to veoma teško bez učešća ljudi koji su stručnjaci, koji poznaju tu tematiku, kao i kako pravno da regulišu pojedina društva i organizacije. To je veliki posao ne samo za pojedinca, već i za manju grupu ljudi.
Nada Miljanić kaže da bi takav projekat organizovanja srpskih škola u Australiji trebalo da ima dugoročan plan.
– To mora da bude od opšteg interesa i mora da traje. Ne može da bude na „o’ruk“. A, kod nas se uglavnom tako radi, u talasima. Kada nas neko pritisne mi se svi ujedinimo, a kada nas taj neko pusti, mi se Srbi onda malo rasplinemo i tada obično imamo neke druge, preče stvari. A, svi znamo da je jezik obeležje jednog naroda. Jezik se ne uči da ti koristi, a ljudi ovde žele da im učenje srpskog koristi, da mogu to da naplate, i često pitaju „kakve imam koristi ako učim srpski“, jer ako recimo znam francuski onda ću ići da prevodim.
Učenjem jezika, učiš o sebi, o svojoj kulturi, istoriji, o tradiciji, kaže Nada.
– Ali, u prvom redu učiš o sebi. I to što naučiš prenosiš svom detetu, a ono svom i tako dalje. Jezik je srž tvog identiteta, bez obzira gde si na svetu. Uostalom, nisu Australijanci ludi što finansiraju ove škole. Oni znaju da ljudi koji su se identifikovali s jednim narodom, koji su povezani, da su to ljudi koji drže do tradicije i svoje vere. A, takvi ljudi su dobri, pošteni i vredni članovi ovog društva. Tada su ta deca usmerena ka obrazovanju, porodici i drugim pravim vrednostima.
Da li postoji neka saradnja s Upravom za dijasporu i Srbima u regionu?
– Ako bi bilo ko trebalo to da zna, onda smo to mi, moje koleginice i ja. Ali, te saradnje nema. Gde je zapelo? Da li je to posao ambasade? Ne znam. Mi s našom ambasadom čak nemamo ni kontakt. Meni je jasno da Srbija nije bogata zemlja i da je potreban čitav aparat ljudi da bi moglo sve da se pokrije, ali sam sigurna da je povezivanje matice sa dijasporom kroz učenje jezika i te kako moguće.
U čemu je problem?
– Imam osećaj da se stalno vrti oko pitanja finansija. Ali, to sve može da se reši. Ljudi u Australiji imaju novac i vole svoju zemlju i svoj jezik. Osim toga, i australijske institucije će pomoći. Međutim, to neko mora da pokrene i mislim da je ta inicijativa na Upravi za dijasporu. Ako bi se sve pokrenulo, uverena sam da bi ta saradnja bila ostvarljiva – zaključuje direktorka Miljanić.
Pokušaj saradnje u Viktoriji
Nada Miljanić kaže da je ranije bilo pokušaja povezivanja prosvetnih radnika na nivou Viktorije.
– Postojalo je udruženje učitelja. U ovom momentu mi smo, direktori i nastavnici škola srpskog jezika, u razgovorima da se to ponovo pokrene. Za sada postoji vajber grupa preko koje se redovno informišemo o svemu što se događa u našoj oblasti, razmenjujemo mišljenja, iskustva i ideje. Nadam se da će ta saradnja biti u budućnosti na višem nivou, opširnija i redovnija.
Muči nas geografska udaljenost
Saradnja matice sa Srbima u regionu i u Evropi je sasvim drugačija nego što je to slučaj s nama u Australiji, smatra Nada Miljanić.
– Nas muči ta geografska udaljenost i način života. Nije isto ako se neko rodio u srpskoj porodici i živi u sredini gde se govori srpski ili ima češći pristup tom jeziku, putem televizije ili radija, ili kao što je situacija ovde. Naime, mi danas učimo drugu generaciju dece koja su se rodila u Australiji, koja idu svake treće ili četvrte godine u otadžbinu, ili možda nikada nisu bila tamo. Samim tim ni naši školski programi ne mogu da budu isti.
Pretnja asimilacije
Roditelji igraju jednu od ključnih uloga u pokušaju da se očuva srpski jezik u Australiji. Jer ukoliko ne bude dovoljno interesovanja da deca uče jezik, on će na ovom kontinentu vremenom i nestati, smatra direktorka škole „Vuk Stefanović Karadžić“.
– Kada bi se bar ovde udružili, da imamo snagu i moć da dovedemo pozorišta za decu, da organizujemo književne večeri za decu, književne večeri za roditelje, da organizujemo predavanja o važnosti učenja jezika i kako deca mogu da uče dva jezika istovremeno, a da to ne utiče na negativan način na njihove redovno obrazovanje ovde. Treba da dopremo do svesti roditelja koliki je značaj za dete da uči srpski jezik, i kakvu će intelektualnu, kognitivnu i društvenu korist imati od toga. U suprotnom, sve su šanse da će srpski jezik u Australiji nestati, a da će se Srbi u potpunosti asimilirati.
