Dok je Miloševićev režim makar spominjao Crnogorce iz pokrajine i u njihovo ime takođe pregovarao u Rambujeu, nije poznato da je u matičnoj republici vladalo interesovanje za 20.000 navodnih kosovskih Crnogoraca. Ni posle rata, baš kao ni u vreme kada su 2001. osnovane privremene ustanove Kosova, o ovom pitanju se nije čulo.
Začudo, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, a ovoj etnički očišćenoj teritoriji trebalo pružiti privid multietničnosti, a u času kada je Srbiju i Srbe sa KiM trebalo izolovati, pojavili su se kosovski Crnogorci. I to ne samo da su se pojavili, već su po prvi put politički organizovani u "sedam vekova dugoj istoriji" (dakle, kada je u jednom istorijskom izvoru prvi put spomenuta Crna Gora, Crnogorci su na Kosovu živeli već jedno stotinak godina!).
Tako je Kosovo dobilo priznanje zvanične Podgorice upravo onda kada je to bilo potrebno Sjedinjenim Državama i kada je u najvećoj meri moglo da zaboli Vladu Srbije i srpski narod u Crnoj Gori. Crnogorske vlasti su popustile pred ove dvije lepote i nisu mnogo brinule o tome što se, kako je u jednom proglasu napisao izvesni vođa Crnogoraca sa Kosova, nad njihovim sunarodnicima vrši "savremeni genocid".
Ta jeziva vest, stigla je, čini se, do predsednika Vujanovića tek posle dve godine. Zato je sada jedno tehničko pitanje – uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Prištinom – povezao sa priznavanjem prava crnogorske manjine na Kosovu, piše Čedomir Antić u svom komentaru.
Pritom taj "moderni genocid" koji kosovski Crnogorci podnose, nije krivica onih koji su na KiM, u miru, tokom protekle decenije, ubili skoro hiljadu Srba. Reč je, kažu "crnogorski glavari" sa Kosova, o "u civilizovanom svetu nepojmljivim pritiscima sa svih strana". Ipak, šta će biti sa kosovskim Crnogorcima koji su se odvažili da osnuju udruženje u Prištini, gde u ovom trenutku u getu živi stotinak od predratnih 17.000 Srba?
Crnogorcima, čije udruženje tvrdi da su po brojnosti bili čak i druga nacionalnost pokrajine, ali ih popisi beleže svega tokom četrdesetak godina, pa i tada se njihov broj kretao u neverovatnom rasponu od 21.000 do 37.000!
Sa nestankom države koja je prva prihvatila crnogorsku naciju praktično su se iz javnosti povukli kosovski Crnogorci, da bi se sada pojavili u državi koja, na radost Tačija i Haradinaja, prema njima gaji slične emocije. Našli su se ponovo jednoj državi koja ih želi…
O kakvoj to crnogorskoj dijaspori govorimo, ako je Crna Gora već, baš kao i Urugvaj, a za razliku od svih drugih balkanskih zemalja, "država svih njenih građana".
Da li je crnogorska dijaspora sastavljena od onih koji se nacionalno izjašnjavaju kao Crnogorci, ili od svih onih koji su rođeni u Crnoj Gori, potomci su stanovnika Crne Gore ili su pripadnici svih naroda koji žive u Crnoj Gori?
Crnogorci nisu suverena nacija Crne Gore, prema tome sasvim je nelogično da predsednik Vujanović brine samo o njihovim sunarodnicima. Uostalom, većina vođa Srba sa KiM vode poreklo iz Crne Gore i makar u jednom kratkom času, bili su Crnogorci.
Da li su o tome razmišljali oni koji već 20 godina politički eksploatišu krizu i napreduju zahvaljujući podelama među svojim sugrađanima?
