Kosovo može da ne formira Zajednicu opština sa srpskom većinom i u potpunosti da se povuče iz sporazuma iz 2013. godine, ali tada mora da snosi posledice poništavanja svih dosadašnjih dostignuća – slobodno kretanje, pozivni broj +383, integracija severnog dela i kontrola dva prelaza sa Srbijom, stoji u poslednjem non-pejper dokumentu koji je objavio „Albanijan post“.
Kako tvrdi ovaj portal, non-pejper je napisao zapadni diplomata duboko uključen u proces normalizacije odnosa između Beograda i Prištine, i u njemu je oštrim i nimalo diplomatskim jezikom stavljeno do znanja šta Srbija i Kosovo gube ako napori Zapada da uspostavi mir u regionu budu suočeni sa odlaganjem i namernim blokadama od strane Prištine ili Beograda.
Dokument ima šest stranica, podeljen na 11 zasebnih delova i ima više od 20 podtačaka.
Prema izvorima „Albanijan posta“, on je više fokusiran na razjašnjavanje posledica nepotpisivanja Osnovnog sporazuma podržanog evropskim predlogom, nego što objašnjava eventualne koristi.
Ako Srbija ili Kosovo ne budu konstruktivni…
Jedan od najvažnijih delova dokumenta naslovljen je „Dinamika napred – neuspeh nije opcija“ i u njemu se navodi da Evropska unija i Zapad više nemaju nameru da budu posmatrači u „taktici odlaganja“.
U dokumentu piše da ako Kosovo, ili Srbija, ne budu konstruktivni partneri i ne potpišu sporazum, onda „to znači zaustavljanje procesa integracija i potencijalni preokret odnosa sa EU i koristi koje to sa sobom nosi“.
Prema ovom dokumentu, „Kosovo ne može da teži da nastavi da uživa apsolutnu zaštitu od zapadnog sveta, koji je od vitalnog značaja za njegovo postojanje, i da istovremeno okleva da prihvati zapadne napore za trajni mir“.
Na drugoj strani, „Srbija ne može da teži da nastavi da uživa u finansijskim, ekonomskim i političkim prednostima postojećih sporazuma i da istovremeno podriva napore Zapada za trajni mir“.
Dokument takođe jasno stavlja do znanja Srbiji, navodi „Albanijan post“, da je „recept za katastrofu kockanje lažnim nadama da će se jednog dana, u budućnosti, NATO i EU urušiti, čime bi se omogućila ponovna okupacija Kosova“.
Određivanje jasnog datuma za potpisivanje
Zapadne države u ovom dokumentu jasno stavljaju do znanja da su izuzetno uključene i da traže potpisivanje sporazuma koji je „minimalno ambiciozan“, pa će, ako naiđu na blokade i druga odlaganja, biti veoma rigorozni u pristupu, jer neuspeh ovog procesa ozbiljno narušava kredibilitet EU i kredibilitet čitavog zapadnog sveta.
Zbog toga će, navodi se, na sledećem sastanku strane „biti obaveštene o ozbiljnim posledicama ukoliko predlog bude odbačen“, a zapadnjaci će bez oklevanja početi da koriste „štapove“, jer ukoliko se ikakvo oklevanje pokaže to bi moglo da se protumači kao nedostatak posvećenosti.
Još jedan hitan potez biće određivanje jasnog datuma za potpisivanje.
„Bez određenog datuma, trajno odugovlačenje, kašnjenja i blokade će ponovo upravljati/dominirati procesom, ismevajući nemoć Evrope i zapadnog sveta“, navodi se u dokumentu.
To je razlog, tvrdi se u dokumentu, zašto se Zapad tako snažno angažovao, jer je „alternativa gore rečenom prihvatanje da zapadni svet nema uticaja”.
Pošto „šatl diplomatija” neće imati željeni efekat, onda se poslednja karta čuva kao poslednji napor.
„Ako strane budu oklevale, organizovaće se evropska konferencija (po uzoru na prošla iskustva) kao poslednji pokušaj da se strane ubede“, navodi se u dokumentu.
U dokumentu se pominje i Zajednica opština sa srpskom većinom.
Ponavlja se da to predstavlja neotuđivu obavezu Kosova i navodi da „politički predstavnici Kosova, civilno društvo i istaknuti pojedinci i organizacije moraju da budu deo budućih suštinskih sveobuhvatnih diskusija usmerenih na pronalaženje konsenzusa o prihvatljivom modelu za ZSO koja je predviđena Sporazumom iz 2013. godine.
Osnivanje ZSO i Osnovni sporazum, prema ovom dokumentu su dva odvojena i paralelna procesa koja se ne spajaju.
U tački „Dinamika napred – pristup na više koloseka“ navodi se da „sprovođenje svih prethodno postignutih sporazuma (uključujući i ZSO) i aktuelni evropski predlog jesu i treba da se tretiraju kao dva odvojena procesa, olakšana na dva paralelna puta“ .
„Prvi put“, pojašnjava dokument, je „sprovođenje svih prethodnih sporazuma“, dok je paralelni „drugi put“ – evropski predlog.
U ovom delu dokumenta najavljuje se i uspostavljanje Mehanizma za praćenje koji će funkcionisati po setu „principa da se strane nagrađuju ili kažnjavaju u zavisnosti od njihove posvećenosti u sprovođenju procesa“.
Nemoguće dati pisanu garanciju za priznanje 5 država EU
Povodom zahteva Kosova za garanciju priznanja od pet zemalja EU koje ga ne priznaju, utvrđeno je da je nemoguće dati takvu pismenu garanciju, pošto je svaka od država suverena u svojim odlukama, međutim poznato je da su svih 27 zemalja članica EU za evropski predlog.
Dokument ipak nudi pozitivan scenario u ovom pravcu, navodi „Albanijan post“.
„Za neke od ovih država saglasnost Srbije na evropski predlog dovoljan je osnov da se odnosi sa Kosovom odmah podignu na pune diplomatske sporazume“, navodi se u dokumentu u delu u kojem se pojašnjava stav petorke koja ne priznaje Kosovo.
„Ako ne ranije, onda kada Kosovo postane članica Saveta Evrope i drugih međunarodnih organizacija kao direktan rezultat evropskog predloga, zemlje koje nisu priznale nezavisnost pridružiće se stavu drugih država članica EU (koje priznaju Kosovo)“.
Deo ovog non-pejpera je pominjanje primera Francuske i Nemačke i kako su ove dve nekada neprijateljske države pronašle „trajni mir“.
Pretpostavka zapadnjaka u dokumentu je da je reč o dva naroda koji žele da reše probleme i da krenu napred, pa je cilj, kažu, „mirni suživot i pojačana saradnja“, a to dolazi, po njima, „kako rezultat implementacije Evropskog predloga“.
Ovo, kaže se u dokumentu, „postavlja tempo za konačni pravno obavezujući sporazum posle 2030. godine“.
„U tom trenutku, po uzoru na Berlin i Pariz, Beograd i Priština će podstaći Srbe i Albance, rasute po raznim mestima bivše Jugoslavije, da postanu faktor stabilnosti u svojim zemljama i promovišu novo istorijsko poglavlje prijateljstva“.
Na jednoj od stranica dokumenta pojašnjene su i prednosti za Kosovo i Srbiju ako budu konstruktivni i pristanu na potpisivanje sporazuma, koji ima za cilj treći sporazum koji znači sporazum o međusobnom priznanju.
Za Kosovo se kaže da ako potpiše i uspostavi ZSO u dva odvojena procesa, onda „otključava proces integracije u NATO i EU i počinje da dobija sredstva i investicije u vezi sa procesom integracije“. Takođe, stiče regionalnu povezanost i uključenost u sve programe EU koji će na značajan način uticati na ekonomiju Kosova.
Pre 2030. nema sporazuma sa „priznanjem u centru“
Kako se razume iz dokumenta, pre 2030. godine nema govora o sporazumu koji ima „priznanje u centru“, kako očekuje premijer Kosova Aljbin Kurti.
Evropski predlog bi za Srbiju predstavljao prvi međunarodno priznati dokument u kome bi Srbija prihvatila da su „Kosovo i Srbija dve odvojene pravno-političke realnosti koje podležu principima upravljanja prema međunarodnom pravu“.
Isto tako, Srbija bi priznala da „ne može da traži pravo da zastupa ili deluje u ime druge strane (Kosovo)“.
Još jedna korist za Kosovo bila bi da, budući da sporazum podržava 27 država članica EU, to znači i da se one „ne bi protivile članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama“, uključujući i pet članica koje ga ne priznaju.
