Nakon odluke da se organizacija Letnjih olimpijskih igara 2032. godine dodeli Brizbejnu, odmah su počele kalkulacije koliki će biti benefiti Kvinslenda i Australije od organizacije najvećeg sportskog događaja na svetu.
Iako je u prvi mah pompezno najavljeno da će se profit meriti milijardama dolara, detaljnije analize ekonomskih stručnjaka ukazuju na daleko manju razliku između troškova i prihoda. Takođe, ne samo da je u konačnoj računici „plus“ daleko manji, već je i razvučen na period od čak dve decenije.
Vlada Kvinslenda je objavila analizu koju je uradila kompanija KPMG, a u kojoj se procenjuju ekonomska i društvena korist na 8,1 milijardu dolara za Kvinslend i 17,6 milijardi dolara za Australiju.
Premijer Australije Skot Morison je takođe saopštio da se procenjuje da će ekonomski benefit Komonvelta biti oko 18 milijardi dolara. Međutim, Morison je tu ispustio važan dodatak – „ekonomski i socijalni“.
Naime, kada je reč o koristima od Olimpijade, treba imati u vidu da se KPMG-ov izveštaj bazira na dugoročnom sagledavanju benefita od organizacije, i to u periodu od 2022. do 2042. godine. Kada je reč o socijalnim benefitima, tu su uključenje one glavne, među kojima su pre svega koristi za stanovnike oblasti u kojoj se održavaju Igre.
To su „nematerijalne koristi za stanovnike grada/zemlje domaćina“, povezane sa nasleđem, duhom zajednice, ugledom i građanskim ponosom povezanim sa činjenicom da ste domaćin Igara. KPMG je izračunao ovu korist putem jedinice – „spremnosti za plaćanje“.
Tom prilikom, nije anketirao građane Kvinslenda koliko su spremni da plate za takve stvari, već je to utvrdilo „pozajmljivanjem rezultata“ iz prethodnih studija rađenih za druge gradove domaćine.
Slede „zdravstvene beneficije“ za koje se procenjuje da će nastati usled „povećanog učešća u fizičkoj aktivnosti širom Kvinslenda i nacije“, što treba da dovede do „manjeg rizika od hroničnih bolesti“ i „poboljšana produktivnosti“ zbog uzimanja manje dana bolovanja.
Međutim, studija koja je rađena posle OI u Sidneju 2000. otkrila je da je među stanovništvom došlo samo do „umerenog povećanja učešća u sportu za odrasle“, i da posle organizacije igara Komonvelta u Melburnu „nije bilo dokaza koji podržavaju tvrdnju da je događaj pojačao sportsko učešće odraslih u Australiji“.
I na kraju tu su „volonterske beneficije“, kao što su „samousavršavanje i jačanje altruističkih vrednost“, kao i nada da će postojati „povećana verovatnoća volontiranja u budućnosti“.
Svi ovi socijalni benefiti su „prevedeni u novac“ i procenjeno je da vrede do 3,5 milijarde dolara za Kvinslend i do 9,11 milijardi dolara za Australiju, u periodu od preko 20 godina.
Tek nakon toga dolazi „ekonomska korist“ zbog povećanog turizma, građevinskih radova i ostalog. Drugim rečima, stvarna procenjena ekonomska korist Australije će biti manja od devet milijardi dolara, a ne 18 milijardi kako je premijer najavio.
Studija Univerziteta Oksford je otkrila da su Olimpijske igre „najskuplji mega događaj na svetu“, i da domaćin Igara ima troškove koji se odnose na sport od oko 12 milijardi američkih dolara, dok su troškovi koji nisu povezani sa sportom uglavnom i nekoliko puta veći.
Studija iz 2011. godine otkrila je da su Olimpijske igre u Sidneju stvorile gubitak u australijskoj privatnoj i javnoj potrošnji u sadašnjoj vrednosti od 2,1 milijarde dolara. To sugeriše da Olimpijske igre nisu donele ekonomski podsticaj za koji se tvrdilo da jesu.
Pored očekivane procenjene zarade od Olimpijskih igara, premijer Morison je rekao da će se u pripremi i tokom Igara otvoriti i oko 120.000 novih radnih mesta.
Ovaj brojka se uzima na period od 20 i više godina, kada se inače očekuje da će do 2042. biti dodatnih šest miliona više zaposlenih nego što ih ima sada, tako da brojka od 120.000 novih radnih mesta ne deluje naročito impresivno.
Na primer, za Zimske olimpijske igre 2002. u Solt Lejk Sitiju obećano je 35.000 novih radnih mesta, a zapravo ih je otvoreno tek između 4.000 i 7.000. Takođe, izveštaj je utvrdio da Igre nisu imale nikakvog efekta na zaposlenost nakon 12 meseci.
U KMPG-ovom izveštaju se inače kao ekonomski benefit navodi i „zadržani rashod“, odnosno činjenica da Australijanci neće putovati u inostranstvo da bi gledali Olimpijske igre, već će ostati i trošiti novac u zemlji.
Brizbejn je treći australijski grad koji je dobio organizaciju Olimpijskih igara. Prethodno, domaćini Igara bili su Melburn 1956. i Sidnej 2000. godine.
Sidnej premašio troškove
Studija objavljena 2020. godine otkriva da je od 1960. prosečno prekoračenje troškova organizacije Olimpijskih igara oko 120 odsto, ili troškovi organizacije uglavnom dvostruko prelaze početnu procenu.
U slučaju Sidneja, troškovi organizacije Igara su premašeni za 90 odsto. Prema objavljenim podacima, u organizaciju OI 2000. uloženo je oko 6,25 milijardi dolara, uz minimalnih 15,5 miliona dolara novca poreskih obveznika.
Niko kao Kinezi
Analiza prekoračenja procenjenih troškova Olimpijskih igara pokazuje da od 1968. do danas nikada niko nije imao manje troškove od predviđenih. Najbliže su bili Kinezi, koji su Igre u Pekingu 2008. organizovali sa samo dva odsto više utrošenog novca od planiranog.
S druge strane, Kanadu su Igre u Montrealu 1976. koštale čak 720 odsto više od prvobitnog plana! Sam grad Montreal je otišao u dug od 1,6 milijardi kanadskih dolara, što u današnjim okvirima iznosi mnogo više.
