Kosti stare 37 miliona godina bile su toliko velike da su stručnjaci mislili da su stene. Ispostavilo se da one možda potiču od najteže životinje koja je ikada živela.
Plavi kit dugo je nosio titulu najveće životinje koja je ikada živela na zemji. Ovaj okeanski gigant dostiže više od 30 metara u dužinu i do 200 tona. Ali sada su paleontolozi otkrili ogromnog kita koji je bio kraći, ali možda teži, vrstu koja je plivala duž obale drevnog Perua pre više od 37 miliona godina.
Praistorijski kit Perucetus colossus, kako su ga nazvali paleontolog Đovani Bianuči i njegove kolege sa Univerziteta u Pizi, možda je težio više od 300 tona. Otprilike 18 metara dugačak kit opisan je u časopisu Nature.
Paleontolog sa Nacionalnog univerziteta San Markos i koautor studije Mario Urbina pronašao je delove skeleta pre 13 godina među stenama doline Ika u južnom Peruu. Nalaz nije odmah impresirao naučnike, kosti su bile toliko velike da nisu ličile na životinjske.
„Morao je da ubedi ostale članove tima da je to što je pronašao zapravo neki fosil, najpre zbog njegovog čudnog oblika“, priča Eli Amson, koautorka studije i paleontološkinja u Državnom muzeju Prirodne istorije u Štutgartu. Ali kada su istraživači pogledali tanke delove fragmenata sa lokaliteta, ispostavilo se da ti čudni delovi jesu kosti. Timovi su na terenu proveli narednih deset godina oslobađajući Perucetus-a iz stene.
Fosili iskopani iz doline Ika uključuju 13 pršljenova, četiri rebra i deo kuka. Anatomija kostiju, kao i vremenski period kada je kit plivao uz obalu Južne Amerike, ukazuju na to da je kit bio srodnik Basilosaurusa, vodenog kita koji je imao dugu njušku punu oštrih i snažnih zuba. Upoređujući poznate kosti Perucetus-a sa potpunijim skeletima i živih i fosilnih kitova, Amsonova i njene kolege su uspele da dođu do procene veličine diva.
Iako nije bio izuzetno dug, Perucetus je morao da bude veoma težak kit. Pronađeni fosili pokazuju znake opsežne pahiosteoskleroze, stanja obeleženog debelim, gustim kostima kakve imaju morske krave, kao i drugi rani kitovi. Takve guste kosti čine morske sisare dovoljno teškim da ostanu pod vodom, ali ne i da budu preteški da isplivaju na površinu.
„Teško telo znači da mogu da potonu na dno, a onda postepeno da troše energiju da bi se vratili gore“, kaže Amsonova. Da bi se uspostavili „balans“ sa ovim teškim kostima, morskim sisarima je bilo potrebno dovoljno plutajućeg tkiva poput mišića i masti, kako bi ostali na mestu gde mogu lako da plutaju bez trošenja viška energije.
„Procenjivali smo odnos skeletnog tkiva u odnosu na tkiva kod nekoliko živih vrsta morskih sisara da bismo došli do ukupne procene telesne mase Perucetus“, kaže Amsonova, koja kaže da je ovaj kit težio između 93 i 370 tona.
Ako bi se ispostavilo da je Perucetus u zoni iznad 200 tona, to bi ga učinilo najvećom poznatom životinjom koja je ikada živela na zemlji.
Slaganje tragova
Potrebno je više fosilnog materijala da bi se tačno utvrdilo koliko je bio veliki drevni kit. „Uzorku nedostaje gornja polovina skeleta, pa nam nedostaje kompletna slika veličine ove vrste, što je ključni izazov za procenu njene težine“, kaže Nikolas Pjenson, istraživač kitova u Narodnom muzeju prirodne istorije, koji nije bio uključen u novu studiju.
Činjenica da je Perucetus pripadao izumrloj grupi kitova koji su imali drugačije proporcije tela od živih kitova takođe komplikuje procene težine. Ovi drevni kitovi su verovatno bili lakši od savremenih kitova, kaže Pjenson. „Procene od 300 tona mi se čine malo verovatnim, a čak i donja procena od 60 do 80 tona je za spekulaciju“, dodaje on.
Čak i ako se ispostavi da Perucetus nije bio masivniji od plavog kita, i dalje je bio džin za svoje vreme.
„Ono što je jasno jeste da je ovo bila ogromna životinja i da zaista njena telesna masa jeste bila slična plavom kitu uprkos tome što su funkcionisali na potpuno drugačiji način“, kaže istraživač kitova Travis Park iz Prirodnjačkog muzeja u Londonu, koji nije bio uključen u novu studiju.
Do sada su naučnici mislili da su kitovi počeli da evoluiraju u divove pre oko pet miliona godina, kada su promene u cirkulaciji okeana omogućile više hrane. Ali Perucetus je pripadao grupi kitova koji su bili aktivni grabljivci, koji su lovili ribe.
„Otkriće pokazuje da smo potcenili kasni eocenski skok u veličini tela najranijih kitova“, kaže Pjenson, što postavlja pitanje kako je Perucetus hvatao dovoljno plena da nahrani svoje ogromno telo.
Ishrana drevnog diva
Iako su naučnici naučili mnogo o ovom kolosalnom kitu, još uvek nije jasno kako je Perucetus tačno živeo. Tako veliko telo je nesumnjivo zahtevalo ogromne količine hrane, ali još uvek nije poznato šta je kit jeo.
Ipak, ekstremna telesna masa životinje ukazuje na nekoliko mogućih vrsta ishrane. Za razliku od srodnih Basilosaurusa koji su jurili plen kroz okeane, Perucetus ne izgleda kao agilan plivač, kaže Amsonova, tako da ne bi lovio plen koji se brzo kreće poput ribe. Takođe je malo verovatno da je kit jeo biljke, jer ne postoje poznati kitovi biljojedi.
Veliki morski sisar se možda hranio na dnu, tražeći u plićaku školjke i rakove među peskom. Lobanja sa zubima bi mnogo doprinela rešavanju ovog pitanja, napominje Park, jer „ako se Perucetus hranio plenom sa tvrdom ljuskom, onda bi očekivano lobanja i zubi to pokazali.“
Stručnjaci za sada mogu samo da nagađaju šta je životinja jela plivajući drevnim morima. „Moja lična ideja, iako je to samo nagađanje, jeste da je Perucetus bio čistač“, kaže Amsonova, „da se hranio leševima drugih velikih životinja“.
Buduća otkrića će verovatno otkriti šta je neobičan kit radio i zašto je razvio tako masivan skelet. Ako se pojavio jedan od ovih neobičnih kitova, verovatno postoje i drugi.
Čak i dok su nova fosilna otkrića dala neke od glavnih momenata u evoluciji kitova, Pjenson kaže u šaljivom maniru, „mi zaista još nismo otkrili mnoge načine da se bude kit“.
