Ostavio je Milenko Kiković značajan trag na fudbalskoj mapi nekadašnje Jugoslavije. Prvo kao igrač i rasni golgeter, kasnije još više kao trener, a onda se, započeše penzionerski dani, prihvatio jednog obimnog posla. Kao bivši fudbaler i šef stručnog štaba Rada, a povodom 50 godina postojanja veteranske sekcije čiji je aktivni član, priredio je monografiju kluba sa Banjice, „Nesalomivi 1970-2020“.
Da ne bude zabune – jubilej veterana jeste bio povod, ali ova impresivna, bogato opremljena, tvrdo ukoričena i na masnom papiru štampana knjiga na 360 stranica obuhvata kompletnu istoriju popularnih „građevinara“ i, kao takva, predstavlja veoma značajnu publikaciju za istorijat fudbala na našim prostorima.
Važna 1970.
Milenko je bio igrač Rada od 1979. do 1983, a trener od 1994. do 1997.
– Kad sam otišao u penziju, rešio sam da se osvrnem na sve što sam u životu radio, da ostane deci – počinje priču Kiković. – Amaterski sam se bavio atletikom, imao sam u staroj Jugoslaviji rezultate na saveznom nivou. Bio sam među 20 najboljih skakača uvis, a u životu nijedan trening nisam održao. Završio sam DIF, tamo smo malo to probali. Na MOSI (Međurepubličke omladinske sportske igre) sam pobeđivao nekoliko puta. Jedini sam u istoriji tih Igara koji je trijumfovao i u skoku udalj i u skoku uvis i u troskoku! Hteo sam sve to da zabeležim, pa sam zatim krenuo da pišem oko igračke i trenerske karijere u fudbalu. U jednom trenutku Srđan Janković, koji je živeo u Nemačkoj, a igrao je sa mnom u Radu, me pita što ne uradim monografiju kluba. To me malo zagolica i krenem u prikupljanje materijala.
Rad je osnovan 1958, ali je u naslovu knjige, ipak, 1970.
– To je bitna godina, pošto se tad ušlo u Srpsku ligu, što je bio veoma ozbiljan rang takmičenja u Jugoslaviji. Tad je formirano udruženje veterana „Nesalomivi“. Za te prve godine postojanja kluba bilo je teško snaći se. Treću, Drugu i Prvu beogradsku ligu novine nisu pratile. Ima tabela po sezonama, ali nema redovnih izveštaja da bih ja mogao da izvučem kompletnu statistiku, kao što je urađeno za period od 1970.
Dragoceni Ciga Sekulić
Na knjizi je, kaže, radio više od tri godine, povremeno i po 10 sati!
– Oprema je na vrhunskom nivou, nisam hteo da štedim ni u jednom segmentu. Penzionisani novinar, nažalost, ugašenog JSL „Sport“ Jovan Ciga Sekulić je za monografiju napravio 20 intervjua! To je bila njegova ideja, da se „razbije“ knjiga, na čemu sam mu veoma zahvalan. Ne postoji ovakva monografija na prostoru bivše Jugoslavije. Pregledao sam 1.810 izveštaja sa utakmica, 18.200 primeraka „Sporta“, „Sportskog žurnala“, „Novosti“… Takve stvari radi ekipa ljudi, a meni, osim Cige, niko nije pomogao. On me je dosta savetovao, isto kao i recenzent, Miloš Šaranović sa B92.
Članovi aktuelnog rukovodstva su se, kaže Kiković, oduševili kad su videli ovo delo.
– Svi su bili na promociji i sjajan poklon su mi dali – uramljenu sliku sa dresom sa brojem devet, koji sam nosio kao igrač Rada.
Posebna pažnja u monografiji posvećena je generaciji koja je 1987. uvela „građevinare“ u elitni rang, a ubrzo su Banjičani dospeli i na evro mapu.
– Na koricama je slika ekipe posle pobede u Užicu i izborenog ulaska u Prvu saveznu ligu, jer smo došli do zaključka da je to najveći uspeh u istoriji kluba. Posle se to nadogradilo igranjem u Kupu UEFA i čuvenim utakmicama protiv Olimpijakosa 1989.
Ko je tada pratio ovdašnji fudbal u po noći će lako nabrojati tada najistaknutije prvotimce Rada: Dušan Ajder, Čedomir Đoinčević, Bogdan Korak, Ivica Jovanović… Pa, Sulja Milinković, specijalista za golove sa ogromne udaljenosti…
– U prvoj sezoni u eliti, kad je Rad jedva opstao u eliti, bio je prvi strelac lige, to je vrhunski uspeh. Bio sam golgeter, znam šta to znači.
Megdani sa čuvenim grčkim klubom – posebna priča. Velika pobeda, 2:1 u prvom meču na Banjici, ali, onda, slavni Mađar Lajoš Detari beše ključan igrač u revanšu, za 2:0 i prolaz Olimpijakosa.
– Rad je primio nesrećan gol kod kuće minut pred kraj, to je presudilo. Godinu dana kasnije, sa trenerom Ljupkom Petrovićem i Vladimirom Jugovićem u ekipi, za dlaku je ponovo izmakao Kup UEFA. Klub je u to vreme bio finansijski najmoćniji, sa predsednikom Milanom Seljom Jovanovićem na čelu.
Veterani za primer
Mnoge monografije ovog tipa imaju izdvojene legende, Kiković je to hteo da izbegne:
– To je pipavo, osetljivo… Šta znači biti legenda? Jugović je za Rad odigrao samo polusezonu, ali je u tih 14 mečeva postigao sedam golova, šest puta bio igrač utakmice. Vratio se u Crvenu zvezdu, napravio veliku karijeru. Miroslav Đukić je bio sjajan u Radu, pa otišao u Španiju. Onda Drulović, Bata Mirković, Ajder sa 317 mečeva u klupskom dresu, pa Mile Vranješ sa najviše drugoligaških utakmica u SFRJ… Golman Vladan Radača je bio prvi reprezentativac u istoriji kluba.
Trenutno je situacija drugačija. Prva liga, odnosno, drugi stepen takmičenja, pa i tu tavorenje na 12 mestu…
– Nekoliko godina su u problemu. Ispadanje iz Superlige, vraćanje, sad se i među prvoligašima bore za opstanak… Teško je, ali se ljudi koji vode klub stvarno trude da Rad funkcioniše i da se vrati na stare staze.
Sekcija veterana, ponosno ističe Kiković, sjajno funkcioniše:
– Mi smo najbolje udruženje tog tipa na prostoru bivše Jugoslavije. Već pola veka svake godine imamo ogroman skup gde dođe više od 100 ljudi kojima je klub u srcu. Pre nekoliko godina smo uveli da imamo svakog prvog utorka u mesecu redovno okupljanje, dođe nas tridesetak. Evociramo uspomene, pomognemo kolegama ako imaju neki problem..
Navodi Milenko, za kraj, šta to najpre uzdvaja veterane Rada od „kolega“ iz ostalih klubova:
– U drugim sredinama obično rade nekom „iza leđa“, da nekog sklone, a među nama niko od nas nema ambicije da uđe u upravu ili nešto slično. Radimo na tome da i mlađe generacije dolaze na naše skupove. U monografiji je, naravno, i mnogo fotografija sa druženja veterana.
Dođu Divac, Paspalj…
Na okupljanja veterana Rada katkad dođu i slavni prijatelji kluba.
– Bili su Ljubiša Tumbaković, Ljupko Pretrović koji je, doduše, „naš“… Svrate redovno Vlade Divac, Žarko Paspalj, Dejan Savić, Jugoslav Vasović, Kule Aćimović, Pižon Petrović – punog srca nabraja Kiković.
Svuda najbolji strelac
Kiković je počeo da igra fudbal u Slogi iz rodne Sjenice, da bi usledili Zlatar (Nova Varoš), Sloboda (Užice), Rad, Obilić i Čukarički:
– Svuda sam bio prvi strelac ekipe. Onda sam završio fakultet i radio 12 godina u školi kao profesor. Verujući u svoje kvalitete, smogao sam snage da napustim siguran posao u školi, gde je radno vreme četiri sata, završiš obaveze i ne razmišljaš ništa. Okrenuo sam se fudbalu gde nema spavanja!
Bor, Borča, Čuka, Obrenovac…
Kiković nabraja svoja trenerska dostignuća:
– Pored Kupa sa Sartidom, uveo sam Rad iz Prve B u Prvu A ligu, Čukarički iz Druge u Prvu ligu. Obe ekipe sam, iste godine po ispadanju, odmah vraćao u elitu, što je najteže u fudbalu. BSK iz Borče je napravio najveći uspeh u istoriji kad sam ih ostavio u Superligi sedam kola pred kraj.
Sećanja vode i do Bora…
– Klub je pre mene u sezoni 1997/98 u poslednjem kolu opstao u Drugoj ligi. Sa mnom su bili četvrti, međutim, nije bilo novca, fudbaleri su štrajkovali, pa sam na polusezoni otišao. Osvojili smo 34 boda, i zahvaljujući tome zadržan je status, jer je na proleće pridodato svega 17. Sledeće sezone su ispali i više se nikad nisu vratili u rang ispod elitnog.
Obrenovački Radnički…
– Bio sam tamo kad su prvi i jedini put ušli u Superligu. Smenili su me, na prvom mestu, sedam dana pred kraj prvenstva da mi ne bi dali 30.000 maraka kao nagradu za ulazak u ligu! I, BASK je doživljavao najveće uspehe u istoriji do tada kad sam ih ja trenirao. Dve godine kasnije su ušli u elitni rang, pa mesto prodali Novom Pazaru.
Boravak u niškom Radničkom je bio kratak.
– Napustio sam ih posle pobede nad Sevojnom (2:0), jer grad nije hteo da stane uz klub.
Trenerski put je završen u klubu koji je Kikovića igrački afirmisao – užičkoj Slobodi.
-Tamo sam doživeo neverovatne neprijatnosti. Predsednik sa mnom nije bio ni u kakvim odnosima, pošto mu je cilj bio da dovede sina, Predraga Ristanovića, umesto mene, što je i uradio. Prvo smo se dogovorili da razmislim nekoliko dana. Učinim to i shvatim da sa njim ne mogu da radim. Javim da neću da se vratim, a onda oni meni napišu da će da me suspenduju ako tako uradim. Nije hteo da dovodi sina dok je bilo loše. Vratim se, poboljša se situacija, stvorile se neke pare. Izgubio sam poslednje dve utakmice, obe iz penala, i onda sam smenjen, a došao je sin.
Nikolić za respekt
Mlađi pamte 2011. kad je, posle poigravanja sa Tre Peneom (San Marino) u prvom kolu kvalifikacija za Ligu Evrope, opet bio koban Olimpijakos, ali iz Volosa.
– Marko Nikolić je tad napravio sjajan rezultat, posle 22 godine uveo je ekipu ponovo u Evropu. On je moj drug, iako je mnogo mlađi od mene. Dokazao se posle i u Vojvodini, Partizanu, Fehervaru, moskovskoj Lokomotivi…
Čudan meč u Kruševcu
Rad je, veli Kiković, i pre 1987. imao ekipu i stručni štab kadre za elitu, ali…
– U klubu nisu želeli da uđu u viši rang. Prvi put u sezoni 1975/76. Pretposlednje kolo, igra se sa Napretkom u Kruševcu. Ko pobedi, prvi je jer ima u poslednjem kolu formalnost na svom terenu. Rad je taj derbi izgubio 8:2! Neshvatljivo, pošto smo osam golova ukupno primili u prethodnih 15 prolećnih utakmica. Postoje razne priče, nije moj posao da istražujem da li je bilo regularno, da li je neko prodao ili ne…
Sa Sartidom za istoriju
Najveći uspeh u trenerskoj karijeri Kiković je ostvario sa tadašnjim Sartidom iz Smedereva, osvajajući nacionalni kup.
– Ja sam, posle raspada SFRJ, prvi trener koji je uzeo trofej u Kupu, a da nije trener Crvene zvezde ili Partizana. Brzo posle mene je to uradio Čedomir Đoinčević sa Železnikom, kasnije Vladan Milojević sa Čukaričkim, Simo Krunić sa Jagodinom i Branko Babić sa Vojvodinom.
Kikovićev stav je jasan:
– Poštovanje svim kolegama, ali im ne priznajem titule ovde sa Zvezdom i Partizanom. Ko će da osvoji umesto „večitih“? Pojaviće se jednom u 10, 15 godina Vojvodina ili neko drugi, i to je to. Rad u Zvezdi i Partizanu se vrednuje po tome šta si učinio u Evropi.
Strog, ali pravedan
Emocije su savladale popularnog Kiku nedavno na promociji knjige, dvaput je zaplakao.
– Beše to čudno ljudima koji me znaju, jer sam na terenu bio poznat kao čvrst, krut… Ako si prema igračima dobar, oni će te hvaliti, ali, prvi put kad nemaš rezultat, kukaće na tebe i govoriti da si kriv baš zbog toga što si bio mnogo dobar prema njima. Bio sam, međutim, maksimalno pošten, korektan. I dan danas dobijam poruke od svojih bivših igrača koji su videli da je knjiga izašla. Kažu – „Sve čestitke treneru koji je bio strog, ali pravedan“.
Slobodi mesto u Superligi
Pažljivo prati Kiković u Prvoj ligi utakmice Rada, ali, naravno, i Slobode:
– Užičani moraju da budu u elitnom rangu po mnogo čemu. Grad je fudbalski, prelep stadion u centru, tradicija… Ovo nije velika Jugoslavija, već Srbija. Oni imaju ekipu koja može da opstane ove sezone, ali, da bi konkurisali za Superligu, mora da se javi neko od sponzora.
