Večernjim bogosluženjem u Crkvi svetih apostola Petra i Pavla u Vodongi, večeras se završava kanonska poseta Njegovog preosveštenstva episkopa Siluana srpskim parohijama u Viktoriji.
Poseta episkopa je usledila odmah nakon otvaranja granice između NSW i Viktorije i bila je to prilika da se, posle više mesečne izolacije građana Melburna i Viktorije, vladika Siluan susretne s parohijanima u svim hramovima širom države.
Nakon održane službe u Crkvi svete Trojice u Branzviku imali smo prilike da razgovaramo s episkopom Siluanom.
– Prelazak granice NSW i Viktorije, posle toliko meseci, bio je poseban trenutak za mene. Emocije su navirale. Osetio sam s jedne strane svu tugu, koju sam kao arhipastir doživljavao odvojen od svoje pastve, znajući koliko je teško bilo našem narodu, a neprestano prateći dešavanja u zemlji i, u neprestanoj komunikaciji i korespodenciji sa sveštenstvom. Znao sam da će ono sa čime treba da se suočim biti jedan potresan trenutak, i za mene i za narod – rekao je za „Vesti“ vladika Siluan.
Prema rečima episkopa Mitropolije australijsko-novozelandske, ono što je usledilo bila je potvrda njegovih očekivanja.
– Zaista se to i dogodilo. Kada sam došao u posetu, najpre u Kizborou, još u samom gradu, u atmosferi sam osetio nekakav pritisak i duhovni teret. A, pri susretu s ljudima sam video narod koji je iscrpljen, opterećen, koji nosi na sebi rane. I malo, po malo, kroz bogosluženja, kroz susrete, besede i razgovore, to stanje duha se postepeno menjalo i osetio sam da će narod, postepeno, sve to preboleti kroz svoju veru, kroz bogosluženja i liturgijska okupljanja. Video sam da će te rane zaceliti koliko je moguće i da će ljudi nastaviti dalje sa svojim životom.
Vladika Siluan dodaje i to da je tokom posete imao razna iskustva.
– Posećujući parohije ovih dana, razgovarao sam s narodom. Bilo je komentara koji su vidno odražavali bol i teškoću koju su ljudi proživljavali, do onih, malo hrabriji, koji su sve to stoički podnosili i izdržavali. Ali, naravno, vidi se da u svemu tome provejava jedna nit težine koju su i oni podnosili i proživljavali sve ovo vreme, ali i spremnost da se sa time nose, kao pripadnici naroda koji je istorijski mnogo toga izneo na svojim plećima.
U svemu, dakle, postoje i znakovi koji ukazuju na duhovni oporavak ljudi koji su propatili tokom dugih meseci pod strogim restrikcijama.
– Ono što mene kao pastira raduje je to što se prilikom tih susreta, i pored teškoća i svega što je narod preživeo, vidi iskra svetlosti, tračak nade da će se stvari promeniti na bolje, da će se obnoviti taj duh naroda i da će nastaviti s svojim životima, napred.
Restriktivne mere uvedene zbog pandemije pogodile su vernike širom kontinenta, ali naročito na prostorima Viktorije, gde se živelo gotovo u potpunoj izolaciji.
– Žao mi je što pre svega država nije imala dovoljno sluha da razume značaj Crkve, nego je Crkvu marginalizovala, kao i njenu ulogu u društvu. Iako smo više puta apelovali na državne organe da postoji modus po kome bi narod mogao da se okuplja, a da to bude bezbedno i da ne ugrožava zdravlje drugih, nisu imali sluha za to. Sada vidimo da bi posledice takvog pristupa mogle da budu fatalne za one koji nisu ljudi vere, koji nemaju tu nadu i utehu koja dolazi kroz odnos i opštenje s Bogom. Znači oni ljudi koji su se isključivo uzdali u energiju, snagu i mudrost ljudsku i koji su se oslanjali na to, ti ljudi će se teško moći izboriti s posledicama do sada neviđenih restriktivnih mera – smatra vladika.
Episkop Siluan ipak razmatra i mogućnost novog obraćanja vlastima.
– Radujem se što sam ponovo sa svojim narodom i što vidim kod njih snagu i elan koji se javljaju i verujem da će oni to izneti i prebroditi sve ovo što je bilo. Ali se isto tako kao episkop razmišljam o tome da pišem i apelujem i dalje državnim vlastima da se nešto slično ne ponovi.
Kada govori o aktuelnom trenutku srpske zajednice u Australiji, vladika Siluan ne može a da ne primeti koliko su se vremena promenila.
– Generacije se smenjuju. Nekada je zajednica bila mnogo jača. Naši ljudi koji su došli na ove prostore okupljali su se oko hramova, oko svojih crkava, u portama, u crkvenim salama. I onda, vremenom kako su došle nove generacije, došlo je do toga da se napravi jedan iskorak i mnogi mladi su pošli prema gradu. Tamo su nalazili i zabavu i druženje, tako da je postepeno došlo do nekog raslojavanja i razvodnjavanja. Dosta generacija se smenilo i sada ima mlađih koji ne govore dobro srpski, roditelji rade, zauzeti su, deca su u školi veći deo dana i malo vremena provode u porodičnom okruženju.
Upravo u krugu porodice vladika i vidi izlaz iz takve situacije i ponovno jačanje identitea srpskog naroda na Petom kontinentu.
– Ono što ću iznova reći kao episkop, ukoliko vežemo našu decu za veru, a to najpre počinje u porodici, mi ćemo im time dati modus i način da osete lepotu našeg nacionalnog bića, naše kulture i svega onoga što čini naš narod. Mladi treba da se zainteresuju, da zavole svoje nasleđe i da ga neguju. Ali, ukoliko ne budu imali veru, to se sve lako gubi, jer vera je energija koja sve prožima i podupire svu tu našu kulturu.
Episkop Siluan ukazuje na to da se upravo u kulturnom nasleđu srpskog naroda primećuje njegova snaga i neraskidiva isprepletanost vere i kulture.
– Vidimo to na primeru samog kola. Koliko je tu samo energije, koliko boja, koliko duha, vedrine i snage. A sve zato što su nam koreni zdravi, zato što sva ta snaga izvire iz etosa koji naš narod nosi, a to je pravoslavni hrišćanski etos. Zbog toga uvek insistiram na tome da treba da se osvestimo, da kao narod shvatimo koliko je značajno okupljati sebe i porodicu oko hrama, vraćati se našim svetinjama, i činiti naše domove svetinjama. To je mnogo značajno. Na taj način ćemo sačuvati i kulturu i jezik i sve. Ali, ukoliko sve bude samo površno „srbovanje“, ukoliko to bude samo spoljna, estetska manifestacija, onda će ona biti kao prazna ljuštura, koja nema svoju suštinu i koja neće dugo opstati – poručio je episkop Mitropolije australijsko-novozelandske, Njegovo preosveštenstvo vladika Siluan.
Poseta drugim državama
Vladika Siluan planira da uskoro poseti parohije i vernike širom Australije.
– Za vreme mog boravka u Viktoriji, otvorila se granica između Kvinslenda i Novog Južnog Velsa. Takođe, otvorila se pa ponovo zatvorila Južna Australija, a sada će granice otvoriti i Zapadna Australija. Tako da ću uskoro imati priliku da se vidim i sa narodom na tim prostorima.
Univerzalnost naše vere
Na liturgijama tokom vladikine posete Viktoriji, moglo su se čuti služenje i na engleskom jeziku.
– To je momenat koji ističe univerzalnost naše vere, kada episkopi služe obično na matičnom jeziku, na jeziku biblije, na jeziku grčkom i onda na jeziku tog područja, ako je na primer van matice. Tako se sada na engleskom izgovara ta ista molitva, kojom se episkop obraća Bogu, da Gospod pohodi i da pogleda svoj vinograd koji je on zasadio i da ga učvrsti. To je momenat koji pokazuje da je naša vera za sve narode, i ona se širila od Palestine preko cele vaseljene, što pokazuje njenu univerzalnost.
Manastir Ilajn velika svetinja
Vladika je posebno govorio o značaju Manastira Svetog Save u Ilajnu, koji je takođe posetio tokom boravka u Viktoriji.
– Manastir Ilajn je velika svetinja. Tamo je sahranjen starac Nikonor, Božji čovek koji sada treba da bude kanonizovan. Tu je i Trojeručica, čudotvorna ikona Majke Božje. Manastir je velika i najstarija takva svetinja našeg naroda u Australiji. Pored Ilajna, imamo i manastir Sveti Sava-Novi Kalenić nedaleko od Kanbere, koji je je sestrinski manastir sa svetinjom u Viktoriji.
Od Grinzboroa do Vodonge
Episkop Mitropolije australijsko-novozelandske vladika Siluan održao je krajem novembra prvu liturgiju u Crkvi Svetog Save u Grinzborou, odakle se njegova poseta nastavila u ostalim hramovima.
Usledile su posete, liturgije i večernje službe u crkvama Svetog Nikole u Džilongu, Svetog Đorđa u Sent Albansu, Svetog kralja Stefana Dečanskog u Karum Daunsu, Svete Trojice u Severnom Jalornu, Svetog Vasilija Ostroškog u Langvorenu, Svete Petke u Rokbenku, a zatim u hramovima Svetog arhiđakona Stefana u Kizborou i Svete Trojice u Branzviku, kao i u manastiru Svetog Save u Ilajnu.
