Serđo Vento, jedan od doajena italijanske diplomatije koji je bio ambasador u SAD, Francuskoj i Ujedinjenim nacijama, a zatim i specijalni savetnik za spoljnu politiku više italijanskih premijera od Đulijana Amata, Karla Ćampija, Silvija Berluskonija do Lamberta Dinija, u ekskluzivnom razgovoru za „Vesti“ analizira aktuelnu geopolitičku situaciju, ali i sva dešavanja koja su vezana za Srbiju.
Vento je i poslednji ambasador Italije u SFRJ. Njegov mandant je prekinut krvavim raspadom zemlje.
Čemu je svet danas bliži, velikom ratu ili novom Hladnom rata?
– Dobro pitanje. Događaji na istoku Evrope, po intenzitetu, ozbiljnosti i dužini trajanja sukoba, ali i angažovanju vojne tehnike nisu viđeni u Evropi od Drugog svetskog rata. Istovremeno, tokom perioda Hladnog rata nikada nisu dosegnuti ovako visoki nivoi intenziteta sukoba između stalnih članica UN. Zato je teško prognozirati dalji razvoj situacije u Ukrajini. Moguće je da bi u skorijem periodu moglo da dođe do primirja i prestanka vojnih dejstava, ali ne vidim da bi u skorije vreme moglo da dođe do političke normalizacije. Deluje paradoksalno, ali politička normalizacija je daleko izvesnija na Kosovu nego u Ukrajini.
Mnogi analitičari tvrde da je raspad SFRJ zapravo bio „generalna proba“ za sve kasnije sukobe u svetu, pa i ovaj u Ukrajini?
– Ne može se praviti paralela između sukoba u nekadašnjoj Jugoslaviji i rata u Ukrajini. Zato i ne mislim da je raspad SFRJ bio „generalna proba“. Podsetiću vas da je u vreme raspada SFRJ došlo i do dezintegracije Sovjetskog Saveza. Ali, za razliku od Jugoslavije, dezintegracija SSSR je prošla mirno, konsenzusom svih tadašnjih republika. Naravno, pitanje je kako je to bilo moguće, ali očigledno je da su postojali i lokalni ekonomski i drugi interesi da taj razlaz prođe bez konflikta.
Zapad nije hteo rat
Ipak, u jednom tekstu ste naveli da je raspad Jugoslavije bila „zlokobna laboratorija“?
– Pre svega sam mislio na model po kome se raspala SFRJ. Naime posle Haške konferencije iz jeseni 1991, javlja se ogroman medijski i politički pritisak za priznanje Slovenije i Hrvatske, uz značajno lobiranje i severoistočnih italijanskih regija. Taj model zlokobne laboratorije se preneo i na Sovjetski Savez. Najpre na tri baltičke republike, a zatim na tri države na Kavkazu, pa na pet azijskih sovjetskih republika i tri slovenske rusofone republike. Njihovo otcepljenje je, kao i u Jugoslaviji pratio religijski faktor, ali sa bitnom razlikom što je sve proteklo bez oružanog konflikta.
Znači li to da je Zapadu odgovarao krvavi raspad SFRJ?
– Rat u Jugoslaviji nije bio u interesu zapadnih zemalja. Zapad nije želeo niti mu je odgovarao oružani sukob na tlu Evrope. Uostalom, te 1991. i Francuska, Italija, Velika Britanija, ali i SAD su bile protiv rata. Džejms Bejker, tadašnji državni sekretar u administraciji Džordža Buša posetio je u junu Beograd i nedvosmisleno poručio da su SAD protiv secesije severnih jugoslovenskih republika. Naravno, on se zalagao za višestranački sistem, za federalnu Jugoslaviju i veći uticaj predstavničke demokratije.
Kome je onda odgovarala secesija severnih republika?
– To je bila Nemačka. Na Savetu Evropske ekonomske zajednice u Briselu, 15. decembra 1991. godine, 11 ministara nije bilo spremno za priznanje Slovenije i Hrvatske. Samo je ministar spoljnih poslova Nemačke, Hans Ditrih Genšer bio za, tvrdeći da to mora da se završi do Božića. Osam dana kasnije, Nemačka je i zvanično priznala secesiju Slovenije i Hrvatske.
Na koji način je Evropa planirala da spreči cepanje SFRJ?
– Naš plan je bio da se kroz dijalog sa federalnom vladom i procesom približavanja Jugoslavije EU, tadašnjoj Evropskoj ekonomskoj zajednici, izbegne dezintegracija zemlje. Podsetio bih da je Žak Delor, predsednik Evropske komije juna 1991. posetio Beograd i ponudio pet milijardi dolara ekonomske pomoći Jugoslaviji kako bi se osnažilo njeno približavanje Evropi. I to je bila karta na koju smo išli – ključni, ekonomski faktor kojim bi se sprečila dezintegracija i istovremeno osnažila federalna vlada. Nažalost, taj plan je propao zato što je došlo do prevlasti centrifugalnih sila u republikama.
Vojni udar bio spas
Da li je uopšte bilo načina da se Jugoslavija ipak ne raspadne?
– Sa ove vremenske distance pitam se da li bi možda rešenje bilo da je tadašnji vojni vrh JNA proizveo na određeno vreme, na primer na godinu dana, suspenziju ustavnih garancija u takvoj situaciji krize, ali ne silom već autoritetom. To ne bi bio klasičan vojni udar, ali bila bi neka vrsta vojne intervencije uz pomoć vlade tadašnjeg saveznog premijera Ante Markovića. Međutim, i vojni vrh se takođe raspadao po republičkim šavovima. Možda je na to uticala i prošlost, ali je činjenica da ni JNA, mada joj je osnovna funkcija bila očuvanje federacije, nije uspela da spreči dezintegraciju zemlje kroz neki oblik vojne intervencije, preuzimanjem vlasti.
Takav plan je zaista postojao, ali je osujećen. Da li ste to znali?
– Iz mojih razgovora sa jednim diplomatskim savetnikom, bliskim Anti Markoviću, pretpostavljao sam da je već od marta, aprila 1990. godine, kada je došlo do prvih višestranačkih izbora koji su bili uvod u nezavisnost ovih republika, na teorijskom nivou u vojnom vrhu bliskom ministru odbrane Kadijeviću, verovatno postojao plan da dođe da vojne intervencije, ali ne verujem da je i praktično bio započet. Vlada Ante Markovića, koja je kasnije bila kritikovana od strane Srbije zbog ekonomskih reformi, ipak nije bila u stanju da uz pomoć vojnog vrha obezbedi ograničenu suspenziju ustava kao vid prevencije za očuvanjem Jugoslavije. Marković je federaciju pokušavao da očuva ekonomskim merama, ali tada mi je bilo jasno i to sam govorio mojim sagovornicima, ili će se sačuvati federalna Jugoslavija ili jednopartijski sistem, jedno i drugo nikako nije bilo moguće 1991. godine, imajući u vidu događaje u SSSR-u. Da se nije raspao Sovjetski Savez, možda ne bi došlo do razbijanja Jugoslavije.
Rezultat raspada SFRJ je više od sto hiljada ubijenih i presude Haškog tribunala. Da li je ovaj sud ostvario osnovne ciljeve: pravdu i pomirenje naroda?
– O radu Haškog suda možemo da govorimo kao o pravdi pobednika. Dakle, od Haškog tribunala nije se moglo očekivati da ostvari ulogu pomirenja među narodima. Ovaj sud je osnovan prevashodno zbog rata i događaja u BiH, ali tek nakon slučaja Srebrenica počinje da se stvara, najpre medijska, a zatim i politička slika Zapada protiv Srba. Ipak, mislim da Slobodan Milošević zaista nije ništa znao o događajima u Srebrenici niti je na bilo koji način uticao da se oni dese. Nisam pratio sve procese u Haškom tribunalu ali čini mi se da su osuđeni i pripadnici određenih hrvatskih i muslimanskih vojnih formacija.
Iznenađeni diktatom SAD
Karijerni italijanski diplomata Serđo Vento, jedan je od učesnika pregovora u Rambujeu koji su prethodili NATO agresiji na SRJ 1999. godine.
Kako ste se osećali kada je NATO, 1999. godine bombardovao tadašnju SR Jugoslaviju?
– Bila je to apsolutno neosnovana i nepravedna vojna intervencija. Ali da bismo to razumeli moramo se vratiti u period koji joj je prethodio, a imao je epilog u pregovorima u Rambujeu. Usijanje situacije na Kosovu kulminira u jesen 1998. godine kada sam bio ambasador Italije u Francuskoj. Upravo zahvaljujući italijanskoj inicijativi do tada se radilo na uspostavljanju dijaloga između Beograda i Prištine, a pre svega Slobodana Miloševića i Ibrahima Rugove. Međutim ti pokušaji su propali sa događajima u Račku, januara 1999. U tome su prednjačili zapadni mediji, a ovaj događaj je iskorišćen za političko jačanje OVK Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja i slabljenje uticaja Rugove koji je bio protiv ekstremizma, a posebno terorističkih akcija. Zbog svega toga je francuski predsednik Žak Širak, sa kojim sam često razgovarao na temu krize u Jugoslaviji, zajedno sa svojim ministrom spoljnih poslova Iberom Vedrinom sazvao međunarodnu konferenciju u Rambujeu. Ali, za razliku od konferencije koja je organizovana 1991. godine u Hagu, kada su SAD decidno bile protiv raspada Jugoslavije, američki državni sekretar Madlen Olbrajt je podržavala Albance, posebno tu vojnu struju koju su predvodili Tači i Haradinaj.
Da li je Srbija mogla da prihvati plan iz Rambujea?
– Na iznenađenje Italije, Francuske, ali i Nemačke, američki predlog Srbiji je bio klasičan diktat po kome je Srbija trebalo da postane NATO protektorat sa dozvolom ulaska snaga ove alijanse u zemlju. Za taj diktat SAD su pripremile sve papire, pa čak i kako bi trebalo da izgledaju novi Ustavi Srbije i Kosova. Praktično, to nisu bili pregovori već ultimatum SAD i očigledno Srbija nije mogla da to prihvati.
Šta ste savetovali kolegama iz Srbije?
– Italijansku delegaciju je u Rambujeu predvodio ministar spoljnih poslova Lamberto Dini koji je i pre imao susrete sa ministrom spoljnih poslova, kasnije predsednikom Srbije, Milanom Milutinovićem. Sastajali su se često i u Parizu. Dini je sugerisao da Srbija eksplicitno ne odbije u potpunosti ovaj plan zato što je bio svestan šta bi bila posledica – bombardovanje. Međutim, svim diplomatama je bilo apsolutno jasno da ono što Madlen Olbrajt nudi ni u kom slučaju nije dobro za Srbiju.
Koliko će ishod rata u Ukrajini odrediti i sudbinu Kosova?
– Možda grešim, ali pitanje rešenja ne bi trebalo da se traži u ishodu rata u Ukrajini, već u široj, regionalnoj perspektivi Zapadnog Balkana. Verujem da bi do rešenja moglo da dođe dijalogom i to između Tirane i Beograda.
Ali i Albanija i Kosovo ne kriju da planiraju formiranje Velike Albanije?
– Ne znam šta je u mislima albanskih političara, da li ujedinjenje ili samo nezavisnost Kosova. Ukoliko bi došlo do priče o ujedinjenju, onda bi to moglo da pokrene lančanu reakciju pitanja Tetova u Severnoj Makedoniji. Ali, naglasio bih da postoji italijanska inicijativa koju je promovisao italijanski ministar spoljnih poslova Antonio Tajani i ministar odbrane Gvido Krozeto koji su zbog toga posetili Srbiju i Albaniju. Naglašavam da nisu otišli u Prištinu nego u Tiranu, to je jasan znak, i tu vidim prostor da se kroz političku i ekonomsku saradnju dve prestonice postigne i dogovor o rešenju pitanja Kosova. Pitanje Kosova na zapadnom Balkanu je veoma bitno i Beograd sigurno vidi rešenje tog pitanja kroz istovremeno rešenje pitanja Republike Srpske. U Dejtonu je napravljena čudna konstrukcija, stvorena je bosansko-hrvatska federacija za koju bi se zlokobno mogla praviti pararela sa granicama Hrvatske tokom trajanja NDH. Zato, kao što smatram da pitanje Kosova treba racionalizacijom dijaloga da reše zvanični Tirana i Beograd, tako i pitanje BiH vidim isključivo kroz dijalog Beograda i Zagreba. Ali, paradoksalno je da je trenutno mnogo bolja saradnja: od ekonomske, političke do svake druge između Beograda i Tirane, nego između Beograda i Zagreba.
Zahvalnost
Zahvalnost za realizaciju ovog intervjua dugujemo istoričaru dr Đordanu Merliku, profesoru na Univerzitetu Sapijenca u Rimu i Goranu Lošiću, sociologu i politikologu iz Rima.
Izbori bili greška
Poslednji ste ambasador Italije u tadašnjoj SFRJ. Kada ste shvatili da će se ova država raspasti?
– Svoj mandant u Beogradu sam započeo marta 1989. godine i Jugoslavija je već tada imala problem sa ekonomskom situacijom u zemlji, ali i sve većim ekonomskim podelama na nivou federalnih država, a zatim i zato što je Savezna vlada sve teže kontrolisala procese koji su se odvijali u republikama. Prvi kritičan momenat koji je ukazao da će doći do raspada savezne države bili su prvi slobodni i višestranački izbori u proleće 1990. Velika greška Savezne vlade na čijem čelu je bio Ante Marković bila je što ti izbori nisu prvo raspisani na federalnom nivou, već samo republičkom. Pobedom Demosa u Sloveniji i HDZ u Hrvatskoj shvatio sam da će situacija u Jugoslaviji da se dodatno komplikuje i da će trvenja među republikama verovatno proizvesti sukobe. Tim pre što su Slovenija i Hrvatska imale neku vrstu povlašćenog geografskog položaja, dublje veze sa Zapadom, a samim tim i jače ekonomije u odnosu na druge republike i to su koristile.
Republike bile važnije
Ko je bio iskrenije za mir, Slobodan Milošević ili Franjo Tuđman?
– Ubeđen sam da su i Milošević i Tuđman radije bili za političko, a ne vojno rešenje jugoslovenske krize. Ali, njihovo ubeđenje je bilo takvo da su bili nosioci interesa svojih republika, a problem je što su pre svega ti srpski i hrvatski interesi bili suprotstavljeni federalnim, jugoslovenskim interesima.
Plan za Kosovo je evropski
Da li verujete u „evropski plan za Kosovo“? Mnogi tvrde da je to zapravo američki plan?
– Ne mislim da su Amerikanci toliko aktivni i zainteresovani za ovaj plan. Oni imaju mnogo veće prioritete u odnosu na Rusiju, Ukrajinu, Kinu, Tajvan… Ovo je pre svega jedan evropski pokušaj, tj. predlog. S druge strane, Evropljani su, vidimo, dosta pasivni u slučaju Ukrajine.
Verujete li da bi ovaj plan mogao da uspe?
– Ima prostora za napredak i taj plan ima šansu. Videćemo da li će imati i uspeha, a to će pre svega zavisiti od unutrašnje politike u Srbiji.
Lančane secesije
Slučaj Kosova do danas nije rešen. Zar nije apsurdno da EU od Srbije traži da se odrekne dela svoje teritorije, a istovremeno pet članica to odbijaju jer se plaše sličnog scenarija u svojim zemljama?
– Slučaj Kosova nije rešen. Stalne članice SB UN, Rusija i Kina nisu priznale nezavisnost, ali sa ovim ratom u Ukrajini i formiranjem novih pokrajina Donjeck i Lugansk, na neki način Rusija je postala kontradiktorna u svojim stavovima i na neki način njeni potezi idu indirektno u prilog nezavisnosti Kosova. Kada je reč o Evropskoj uniji, zaista postoje članice, poput Španije, ali i Rumunija, Slovačka, koje i same imaju sličnih problema. Kada sam pominjao „zlokobnu laboratoriju“ u slučaju raspada SFRJ imao sam na umu upravo i ove, analogne situacije u ostalim delovima Evrope i sveta gde moramo biti svesni opasnosti od istog scenarija i lančanih reakcija, tačnije secesije.
