Nemac koji je zadužio Srbe

Poreklom Nemac, u duši Srbin: Đorđe Vajfert

Treba davati da bi opet steklo, moto je koji ga je vodio. I davao je… šakom i kapom. Svakom kome je zatrebalo. Bio je jedan od najvećih dobrotvora koga je Srbija ikada imala. U vremenu u kom je živeo, bogati radni ljudi utrkivali su se ko će više dati, pokloniti, izgraditi…

Vajfert, čuveni Luka Ćelović, veletrgovaci rentijer i početkom 20. veka jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, takmičili su se ko će više podeliti svojim sugrađanima. A svoje dece nisu imali.

Da Srbi ne bi zaboravili svoje dobrotvore, a povodom 160 godina od rođenja ovog čuvenog Nemca-Srbina, "Fond Đorđe Vajfert" predlaže Vladi Srbije da ova 2010. godina bude posvećena njemu. Godina Đorđa Vajferta, guvernera Narodne banke Srbije, pivara, rudara, dobročinitelja i masona.

Georg Vajfert je rođen je 15. juna 1850. godine u Pančevu. Poreklom Nemac iz gornje Austrije iz čuvene pivarske porodice, a u duši Srbin.

Nikada se nije odrekao katoličke vere, ali je govorio: Ja sam živeo i borio se kao Srbin i takav želim da umrem". Nakon završene gimnazije (realke) u Pančevu, diplomirao je na Trgovačkoj akademiji u Budimpešti 1869. godine. Završio je i pivarsku školu u Vajenstefanu kod Minhena. Otac ga 1872. godine šalje nazad u Srbiju da ispita mogućnosti za proizvodnju piva.

Porodica najpre zakupljuje pivaru, a zatim dolaze na ideju da izgrade svoju. No, u Srbiji se tada nije moglo graditi ukoliko niste bili njen državljanin. Đorđe se odriče austrijskog podanstva i prihvata srpsko. Gradi pivaru na Smutekovcu, današnjem Topčiderskom brdu, koja je u to vreme bila najmodernija na Balkanu. Pročula se širom Evrope i Đorđe Vajfert postaje jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji.

Neumorni istraživač

Vladimir Arsić, urednik Radio-televizije Srbije, koji se od 2002. godine bavi istraživanjem Vajfertovog života, na osnovu čega je upravo završio scenario za seriju od 13 epizoda, kaže da je ovo bio jedan vrlo energičan čovek kome je 24 sata u toku dana bilo malo da završi sve svoje obaveze.

Scenarista serije o Vajfertu: Vladimir Arsić

– On je zapravo radio na pet polja: pivarstvo, rudarstvo, bankarstvo, humanitarni rad i masonerija. Po otvaranju pivare hteo je da obezbedi sopstveno gorivo, pa zakupljuje rudnik Kostolac na 50 godina. Istraživanje ga je navelo na to da je Srbija prebogata rudama i ozbiljno se upušta u potragu za zlatom po Peku.

Postaje vlasnik nekoliko rudnika, a 1903. godine i najvećeg nalazišta bakarne rude u Evropi – Borskog rudnika. Sav novac koji pivara zaradi trošio je za istraživanja. Ubrzo, nalazi se pred bankrotom – kaže Arsić.

Lud kao Vajfert, govorilo se tada po Beogradu… Čovek koji je mnogo stekao, toliko je i potrošio. Ni jedna banka ne želi da mu da kredit. Ide od vrata do vrata i nailazi na Miloša Tucakovića, direktora Trgovačke banke, koji mu daje zajam od 50.000 zlatnih dinara.

– Ogroman novac mu je dao bukvalno na reč i nikome nisu bili jasni Tucakovićevi razlozi. Vajfert uspeva da nastavi istraživanja, međutim, shvata da mu ni to nije dovoljno. Zadržava 31,8 odsto koncesije borskog rudnika, a ostatak prodaje Francuzima. Tako dolazi do ogromnog novca i postaje jedan od najbogatijih ljudi na Balkanu – navodi Arsić.

Najbogatiji srpski voz

Kao jedan od najvećih industrijalaca u zemlji, našao se i među osnivačima Srpske narodne banke. Od 1883. do 1889. godine bio je viceguverner, a za guvernera Narodne banke bio je postavljen u dva navrata i to od 1890. do 1902. godine i od 1912. do 1926 godine, nakon čega je izabran za doživotnog počasnog guvernera.

Uoči Prvog svetskog rata, njega i najčuvenijeg srpskog ministra finansija Lazu Pačua brinulo je kako da sačuvaju trezor. Svo bogatstvo iz trezora vozom šalju preko Niša, Kruševca i Bitolja do Soluna, a odatle francuskom topovnjačom preko mora u Marsej.

Sve srpsko bogatstvo položeno je u trezor Bank de frans. Odatle Vajfert plaća troškove srpske vlade, zbrinjava vojsku i uspeva da održi stabilnost dinara.

– Po završetku rata trebalo je sve to vratiti u Srbiju, preko mora nije moglo zbog bombi… Sve stavljaju na voz koji posle nekoliko dana stiže u Beograd. Sledi vrlo brz privedni oporavak zemlje, a da nije bilo Vajfertove preduzimljivosti i spasavanja trezora, sigurno ne bi sve tako glatko išlo – kaže Arsić.

Za vreme srpsko-turskog rata od 1876. do 1878. godine istakao se gde god je mogao. Zahvaljujući njegovim parama kupljene su prve baterije topova za artiljerijske jedinice srpske vojske.

Tokom rata bio je dobrovoljac, kao konjanik u redovima narodne vojske, pa je tada za već pomenuti podvig bio odlikovan medaljom za hrabrost – Takovskim krstom.

Kada su počeli Balkanski ratovi, odmah se prijavio za konjanika, ali nisu ga primili zbog godina. Tada je zbog oskudice hrane, Vajfert lično obezbedio 60.000 vekni za pomoć stanovništvu.

Iz svoje kuće ispratio je dva eskadrona Srpske konjice i kada su doneli jednu od važnih pobeda za Srbiju na ratište im je poslao dva vagona piva.

Mason je postao 1890. godine. Tada je u Beogradu osnovana loža "Pobratim" i u samom startu postaje Veliki majstor. Od tada, sve do njegove smrti nije prestao da deluje u masonskim krugovima.

– Uvek je bio protiv toga da se u masonsku ložu unosi politika i zbog toga je bio u sukobu sa mnogim slobodnim zidarima – kaže Arsić.

Zanimljiva anegdota vezana za njega kao masona dešava se u periodu nakon Prvog svetskog rata, kada je formirana velika loža Srba, Hrvata i Slovenaca. Tada se postavilo pitanje kako će se finansirati.

Pitali su i blagajnika, a on im je rekao: "Ja o tome ne brinem. Mi odemo kod brata Đure, a on samo pita koliko nam treba!". O ugledu koji je kao mason uživao, govori i podatak da je 1926. godine uspeo da organizuje Svetski kongres masona u Beogradu.

U znak sećanja na Đorđa Vajferta Srbija je njegov lik stavila na novčanicu od 1.000 dinara.