Sve češće se u poslednje vreme može čuti kako Srbi prodaju sve što su stekli ovde i posle 20 i više godina života u Australiji, vraćaju se u otadžbinu.
Ipak, bila sam zatečena kada sam čula vest da i moja koleginica Ljiljana Puškar, učiteljica u Srpskoj školi „Vuk Stefanović Karadžić“ u Kizborou, prodaje kuću koju je kupila pre samo četiri meseca i sa suprugom i troje dece se seli u Srbiju.
Ljilja je pristala da pre nego što ode iz Australije govori za „Vesti“ o razlozima zbog kojih je njena porodica donela tako krupnu odluku.
Kada ste „prelomili“ o odlasku?
– Onog momenta kada smo shvatili da je vakcina postala uslov za život u Australiji. Dovedeni su u pitanje naši poslovi i naš opstanak ovde. Tada smo seli, razgovarali i doneli odluku da je u tom slučaju bolje da se vratimo.
U kojoj meri su vam se životni uslovi promenili?
– U potpunosti. Računala sam na posao u australijskoj školi, jer pored diplome pomoći u obrazovanju koju imam, bilo mi je ostalo svega 70 sati prakse u vrtiću da steknem i tu diplomu. Međutim, zbog obavezne vakcinacije, ništa od toga. Moj suprug kao pomorski inženjer više nije mogao ni na jedan brod da stupi. Kada smo došli u tu situaciju, zapitali smo se: u čemu će se onda razlikovati naš život ovde i u Srbiji? Za nas je vakcinacija stvar ličnog izbora. Duboko verujem u to da je svaki čovek rođenjem dobio pravo izbora, a tome nas i naša Crkva uči.
Da li ste i ranije razmišljali o povratku?
– Mislim da nema srpske porodice u Australiji u kojoj bar nekada nisu razmišljali kako bi izgledao njihov povratak. Posebno kada si ovde dugo. Onda te ponese tamošnji život, tamošnja sloboda. Počinješ da se pitaš kako bi izgledao Božić u snegu, i svi praznici među našim ljudima. Ta nostalgija te stalno vuče i zove nazad. U nama je to tinjalo svih ovih godina, ali smo zbog dece i svega ostalog stalno odlagali. Sve do sada.
Da li ste razmišljali da ćete, možda, u istu situaciju doći i u Srbiji?
– Jesmo. Bilo bi glupo da nismo o tome razmišljali, jer je svuda isto. Međutim, ako već moram da se sklanjam od svega, nekako mi je lakše da to bude u mojoj zemlji. Samim tim što ne planiramo da živimo u gradu, mislim da ćemo moći lakše da se ogradimo od svega. Pored toga, moja deca neće ići tamo u školu, nastaviće da uče na engleskom, kroz učenje od kuće. Bićemo okruženi rođacima i našim ljudima i mislim da će biti mnogo lakše naći i podršku i pomoć. Sigurno je lakše kupiti namirnice od srpskog seljaka i koliko toliko zbrinuti decu, nego što bismo to mogli ovde.
Pored toga, Ljiljin suprug Davor je dobio solidan onlajn posao, a i njegovi roditelji i brat se takođe vraćaju u Srbiju. Upravo s njima je i došao u Australiju 1998. Ljiljana je stigla pre 15 godina. Oboje su odrasli na Baniji, u istom mestu. Družili su se kao deca, a majke su im zajedno radile. Međutim, nakon „Oluje“ 1995. godine putevi su im se razišli.
– Moji su se smestili u Svilajncu, a njegovi u Vranjskoj banji, odakle su otišli za Smederevo, a onda za Australiju. Davor je 2004. godine došao na svadbu jedne rođake i tu smo se ponovo sreli. Razmenili smo brojeve telefona, počeli da se dopisujemo. On je čak i tada razmišljao da dođe u Srbiju, jer ja nisam bila baš voljna da se selim za Australiju. Na kraju smo ipak doneli odluku da naš zajednički život započnemo ovde – veselo će Ljilja.
U Australiji su dobili troje dece: Vasilija (13), Anđelu (11) i Dimitrija (10). Vasilije je, takođe, imao problema u školi zbog vakcinacije?
– On ide u sedmi razred i kada je sve ovo krenulo, bukvalno su svaki dan vršili pritisak, dok na kraju nisam rekla da nije primio vakcinu, niti planiram da ga vakcinišem. Mislim da će to tek biti veliki problem sledeće školske godine. Verujem, kao i većina roditelja u našoj zajednici, da nije vreme da deca prime tu vakcinu. Vakcina je još uvek u eksperimentalnoj fazi, a nešto što je eksperimentalno ne mogu da dam svom detetu. Moja deca nisu nikakav eksperiment, niti materijal za eksperimentisanje. Ne želim da vakcina bude uslov za njihovo školovanje i budućnost – jasno iznosi stav sagovornica “Vesti“.
Zaljubljena u Australiju
Iako odlazi, Ljilja ne krije da voli Peti kontinent.
– Posle svega vidim da sam donela dobru odluku što sam došla u Australiju. Ovo je kvalitetna i dobra zemlja, koja nudi bezbroj mogućnosti i prilika. Ja sam se u ovu zemlju zaljubila. Volim je, ali nažalost, sa svim ovim novim zakonima, više ne vidim svoj normalan život ovde.
Strah od birokratije
Kada se prednosti i mane dve zemlje stave na vagu, Ljilja je svesna i šta će sve izgubiti odlaskom, kao i kakve je ne baš pozitivne stvari čekaju u Srbiji.
– Kada odemo iz Australije najviše će mi nedostajati dragi ljudi i prijatelji koja sam upoznala za ovih 15 godina. Nedostajaće mi generalno Australija, život na koji sam se navikla, kao i ovdašnja hrana. A na pomisao o povratku najviše me plaši birokratija u srpskim opštinama. To je nešto što je ovde besprekorno uređeno. Sve možeš da završiš preko interneta, dok tamo za jedan običan papir treba čitava večnost. Plaši me ta neorganizovanost našeg sistema.
