Još 600 evra anonimnog dobrotvora iz Bad Homburga u Nemačkoj stiglo je u ruke nekoliko naših štićenika i nevoljnika na planini Rogozni i Novom Pazaru.
Vredne donacije od po 200 evra dobili su: siromašni supružnici Dilja i Milanko Drobnjak iz zabitog Pasijeg Potoka, teško bolesna Gorica Acković i njen brat Milan iz sela Odojevići i samohrana majka Atifa Ljajić iz Novog Pazara. Svi su se puno obradovali, tvrdeći da im je neočekivana pomoć stigla u pravom trenutku i da im mnogo znači.
– Godinama vodimo tešku borbu za opstanak na surovoj i potpuno raseljenoj Rogozni sa koje se, zbog bespuća, beznađa i siromaštva, odselilo čak 80 odsto stanovništva. Supruga Dilja i ja smo jedno od tri domaćinstva koja su još ostala u nekada velikom Pasijem Potoku, ali ne znam još koliko ćemo izdržati – jada se Milanko Drobnjak.
Bračnu sreću, Milanko je našao u poznim godinama, tek kad je na planinu iz Skadra u Albaniji došla njegova sadašnja supruga Dilja.
– Živimo preteško, ali se ne predajemo. Mada nas je država otpisala i u ozbiljnim smo godinama još pokušavamo da se ostvarimao kao roditelji. Do sada nismo imali sreće, nadamo se da će nas Bog, ipak, pogledati – dodaje Milanko.
Naglašava da mu mnogo znače povremene donacije čitalaca „Vesti“.
– Nama je ovo velika pomoć. Kupićemo namirnice i lekove, platićemo i deo duga za struju, a mnogo nam znači i saznanje da nismo sami i da neko, daleko u belom svetu, misli na nas i želi da nam pomogne. Od srca se zahvaljujemo dobrotvoru iz Bad Homburga i svima koji su nam ranije slali pomoć, Bog im dao sreću i zdravlje. Neka im sve u životu ide od ruke – dodaje Milankova supruga Dilja, jedna od brojnih Albanki koje udajom za vremešne momke pokušavaju da ožive ovdašnja sela.
Pet kilometara dalje od Pasijeg Potoka, u selu Odojeviće, na „granici“ Srbije i Kosova u bedi i muci žive brat i sestra Milan i Gorica Acković. Prihoda nikakvih nemaju, a u grad nisu silazili duže od decenije.
– Ostao sam na Rogozni zbog sestre Gorice koja ima smetnje u razvoju. Bio je to amanet pokojne majke, a i da nije, ne bih mogao da je ovako nemoćnu ostavim samu na planini, da je zimi vukovi rastrgnu, moj život posvetio sam njoj – priča Milan Acković i dodaje:
– Nevolja je što Goricu ni trenutka ne smem da ostavim samu, kad bi imao neko da je pričuva, mogao bih da radim kao drvoseča ili nešto drugo, bilo bi bar za najosnovnije potrebe, ovako, imamo samo kravu, nekoliko kokošaka i mali vrt, od toga se izdržavamo i prehranjujemo.
Objašnjava Milan situaciju u kojoj je godinama i obavezno napominje da su im povremene donacije naših čitalaca zlata vredne, jer im puno olakšavaju život.
Beskrajna zahvalnost
– Kupićemo dovoljno brašna, ulja, šećera, kafe i drugih namirnica, a pokušaćemo i da iz Novog Pazara dobijemo za Goricu potrebne lekove. Hvala beskrajno dobrotvoru iz Nemačke, pozdravite ga puno, prenesite mu našu veliku zahvalnost i poštovanje. Želimo mu svu sreću – poručuje Milan Acković, siromašni gorštak sa Rogozne.
Borac bila i ostala
Donacija će puno značiti i Atifi Ljajić, Novopazarki koja se prvi put nakon pete vantelesne oplodnje, porodila u 60. godini života i na svet donela sada petogodišnju ćerku Alinu. Sve što je imala ona je dala lekarima da bi se, zahvaljujući neviđenoj upornosti, ostvarila kao majka. Danas živi od penzije od 120 evra, a samo za kiriju, struju i komunalije mesečno mora da stvori minimum 200 evra. Iako u mnogo čemu oskudeva, nije se pokajala, jer je Alina ceo njen svet.
– Samo retko dobijem pomoć koja mi mnogo znači, svaki dinar i svaki evro meni je zlata vredan, hvala beskrajno dobrotvoru iz Nemačke što mi je bar malo olakšao život, Bog neka ga čuva – poručuje Atifa.
