Martovski pogrom Srba na Kosovu i Metohiji 2004. godine je najsramniji i najbezumniji događaj na tlu Evrope s početka 21. veka. Za ta tri dana, pred očima međunarodne zajednice, etnički je očišćeno šest srpskih gradova i devet sela, a Srbi su proterani iz Prištine, Obilića, Kosova Polja, Lipljana, Gnjilana i Prizrena. Za nas, slike tog rušilačkog pohoda i dalje su žive, kao i pre 17 godina. Vremenska distanca nije, niti sme da donese zaborav ni relativizaciju tog zla koji se tih dana nadvio nad Kosmetom, a čije su jedine mete bili srpski narod i njegove svetinje.
Ovako dr Petar Petković, direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Republike Srbije, ocenjuje godišnjicu pogroma Srba na Kosmetu. U razgovoru za „Vesti“, Petković ističe i da se političke ideje i klima na Kosovu danas ne razlikuju mnogo od one od pre 17 godina, ali da Srbija više nikada neće dozvoliti ponavljanje sličnog zločina.
Sa ove vremenske distance, šta je bio cilj eksplozije nasilja nad Srbima 17. marta 2004?
– Sa svakom proteklom godinom nema toga kome više nije jasno da tu nije bilo reči ni o kakvom spontanom izlivu nezadovoljstva dela Albanaca, već o unapred isplaniranom aktu bezumlja, organizovanom od strane ekstremista, albanskih političkih, kriminalnih i parabezbednosnih struktura. Jedini cilj je bio da se Kosovo i Metohija etnički očiste po meri albanskih ideologa mržnje, da na njemu ne ostane ni Srbina ni krsta i da se potru svi dokazi da je Srba ikad i bilo na ovim prostorima. Zbog toga su i planski rušeni i paljeni srpski gradovi i sela, da bi se presekla veza među srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji, a preostali Srbi izolovali u svojevrsne getoizirane zajednice bez prirodne veze sa svojim narodom. Sve to, ponoviću, dešavalo se pred licem i pod komandom međunarodnih predstavnika, pred očima 38.000 vojnika Kfora iz 39 zemalja, pred licem 8.000 policajaca iz 52 zemlje. Naknadni podaci pokazali su da je u pogromu učestvovalo oko 60.000 Albanaca. To dovoljno govori u prilog tome da je reč o organizovanoj i unapred osmišljenoj akciji. Nažalost, političke ideje i klima na Kosovu i Metohiji danas ne razlikuju se mnogo od one koja je vladala te 2004. godine.
Tokom tih nekoliko dana ubijeno je više desetina ljudi, uništena i spaljena imovina, ali i srpske svetinje. Da li se zna kolika je ukupna šteta i da li je neko za to odgovarao?
– Podaci koji svedoče o strahotama martovskog pogroma za nas nisu samo brojevi. U ta tri dana sa kućnog praga na Kosovu i Metohiji proterano je 4.012 Srba. To je tačno 4.012 zauvek promenjenih sudbina i života otrgnutih iz svog korena. To su uništene uspomene, prekinuta bezbrižna detinjstva, rastavljene komšije, porodice i prijatelji. Prema podacima Oebsa, širom Kosova i Metohije uništeno je 935 objekata, stradali su domovi zdravlja, škole, pošte, bolnice, vrtići… Oštećeno je, oskrnavljeno i spaljeno više od 35 crkava i manastira SPC na Kosmetu, uništeni su grobovi i nadgrobni spomenici. Šteta je nemerljiva, posebno kada je reč o brojnim srednjovekovnim biserima svetske kulturne baštine koji su bili meta vandalizma, poput Bogorodice Ljeviške, u čiju obnovu i rekonstrukciju ulazimo ove godine. Najteže je to što više ne možemo vratiti živote stradalih u pogromu, niti srednjovekovne freske u manastirima koje su trajno uništene, kao i brojne druge spomenike duhovnosti i srpske kulture. I tu je, kao i u mnogo čemu drugom, zakazala međunarodna zajednica koja nije obezbedila uslove za povratak raseljenih i proteranih.
Ima li pravde za Srbe na Kosmetu?
– Za sve strahote tokom martovskog pogroma podignuto je svega 157 prijava protiv Albanaca i to prekršajnih. Tako da tu nema i ne može biti reči ni o kakvom pravu niti pravdi, kao ni o adekvatnoj sankciji onih koji su zlo sproveli. Tek oni koji su zlo inspirisali i iz senke navodili nikada nisu odgovarali. Srbi čekaju pravdu na Kosovu i Metohiji više od 20 godina. Ali postoje zločini koji ne zastarevaju. Danas se u Hagu sudi vođama OVK za zločine nad Srbima i krajnje je vreme da pojedinci odgovaraju za sva zlodela protiv srpskog naroda. Ali kako je reč o sudu osnovanom po prištinskim zakonima, ni tu se ne nadamo previše. Nažalost, decenijama je na delu duboko nehumano i anticivilizacijsko pregnuće da se srpske žrtve i stradalništvo umanje ili čak sasvim ponište i negiraju, kao da su Srbi sami sebe proterali s Kosova i Metohije ili sami sebe ubijali i palili svoje svetinje. Zbog toga i povodom ovog 17. marta želim da jasno poručim da Srbija i srpski narod nikada neće zaboraviti martovski pogrom niti će država Srbija ikada više dozvoliti da nam se ponove bilo kakve nove „Oluje“ i pogromi, o čemu je jasno više puta govorio i predsednik Aleksandar Vučić. Stradanje srpskog naroda 17. marta moramo pamtiti i na njega podsećati, da se nikada više i nikome ne ponovi. I uvek ćemo i na svakom mestu insistirati na pravu, pravdi i kažnjavanju zločinaca jer samo tako možemo da gradimo sigurnu budućnost za one koji posle nas dolaze. Jer nikada pomirenje nije proisteklo iz prećutkivanja ili negiranja zločina.
Sudski epilog nema ni većina drugih zločina nad Srbima.
– Nažalost, potpuno ste u pravu i svedoci smo jedne politike nekažnjivosti zločina nad Srbima. Mi ni dan-danas nemamo odgovorne pred licem pravde ni za ubistva 14 žetelaca u Starom Grackom, ni za 12 stradalih u autobusu Niš ekspresa u Livadicama kod Podujeva koji su išli na Zadušnice u Gračanicu, niti za stravične zločine u Goraždevcu, Velikoj Hoči… S druge strane, svedoci smo prakse prištinskih sudova i institucija koje na drakonske kazne osuđuju Srbe bez ijednog valjanog dokaza, o čemu svedoče primeri Nenada Arsića koji je osuđen na šest godina zatvora ili slučaj Zorana Đokića iz Prištine koji je osuđen na 12 godina robije bez validnih svedoka i dokaza. U takvoj realnosti danas žive Srbi na Kosovu i Metohiji. Međutim, ta politika nekažnjivosti zločina nad Srbima jedna je vrsta usuda koji nas prati, ne samo kada je u pitanju Kosmet.
Kako ocenjujete današnju bezbednosnu situaciju na KiM?
– Učestali incidenti u kojima su na meti Srbi, srpska imovina, kuće i okućnice, kao i poruke mržnje, fizički napadi, hapšenja, zveckanje oružjem… realnost su s kojom svakodnevno živi naš narod. Na sve te provokacije reagujemo mirno i uzdržano jer imamo prvenstveno odgovornost prema bezbednosti našeg naroda. Svaka naša neodmerena reakcija mogla bi da se kao bumerang vrati našem narodu. Činjenica je da mi danas na Kosovu i Metohiji nemamo stabilnu bezbednosnu situaciju, mnogo je nerešenih i otvorenih pitanja, imamo krhki mir koji svakog trenutka može biti narušen. Zbog toga Srbija i insistira na pronalaženju kompromisnog i održivog rešenja kroz dijalog sa Prištinom, jer ne smemo našoj deci ostaviti zamrznuti konflikt. Srbija zato korača putem dijaloga i kompromisa, koji nije nimalo lak, mnogo je prepreka i spoticanja, ali kad pred sobom imate cilj da izgradite sigurnu budućnost za svoju decu, nijedan trud nije uzaludan. Uvek ističem da je bolje da imamo dijalog u Briselu, nego incidente na terenu. Nažalost, na tom putu smo, čini se usamljeni. Mi smo ispunili sve preuzete obaveze i dogovore, dok Priština i dalje odbija da sprovede i deo dogovorenog. Umesto da formiraju Zajednicu srpskih opština, iz Prištine nam svakodnevno prete stvaranjem „velike Albanije“, iredentističkog projekta koji predstavlja direktan udar na mir i stabilnost na ovim prostorima.
Radoš, simbol ostanka i opstanka
– Jedna od vesti koja me posebno raduje jeste da se iz godine u godinu povećava broj novorođene dece u srpskim sredinama na Kosovu i Metohiji. Ove godine kreće i izgradnja dva vrtića, a u povratničkom selu Blagača rodila se prva beba posle 20 godina, maleni Radoš. On je simbol ostanka i opstanka i naše budućnosti na ovim prostorima. Jer sve što radimo i gradimo na Kosovu i Metohiji jeste da za našu decu obezbedimo izvesnu i stabilnu budućnost – ističe dr Petar Petković.
Ne stidimo se svojih žrtava
Čini se da je srpski usud nepravda?
– Mnogi su godinama računali na srpsku otpornost i sviknutost na patnju, otupelost na nepravde i zločine bez kazne. Međutim, jedna bitna stvar je danas drugačija. Srbija na čijem je čelu Aleksandar Vučić više nije zemlja koja nemo posmatra svoje žrtve, niti ih se stidi. Posle decenija zaborava, Srbija se danas svojih žrtava s pijetetom seća i odaje im poštovanje. Predugo je naša država kao noj zabijala glavu u pesak zbog potpuno pogrešne politike nezameranja raznim silama i centrima moći. Srbija je danas zemlja koja se sa dužnom pažnjom seća svojih žrtava i na Košarama, u Jasenovcu, i u „Oluji“, Nato agresiji i svuda gde je stradalni srpski narod ostavio svoje kuće ili svoje kosti. Tako ćemo i ove godine obeležiti 17 godina martovskog pogroma prigodnim programom i pomenima u Gračanici, Kosovskoj Mitrovici i Zubinom Potoku.
Onemogućen povratak
Uvek bolna je tema i povratka prognanih sa KiM. Koje su poslednje brojke?
– Danas, stopa povratka progananih i proteranih sa Kosova i Metohije iznosi manje od dva odsto i manja je nego na primer u Ruandi. Kosovo i Metohija je i dalje postkonfliktni prostor sa najmanjom stopom povratka na svetu. Pred tim podacima bi morala da zanemi kompletna međunarodna zajednica i pogleda u pod. Njihov najveći poraz je činjenica da danas na ulicama Prištine ili Peći ne možete videti nijednog Srbina. Prognani i dalje ne mogu da reše ni ostvare svoja osnovna prava. Njihova imovina je uzurpirana, sudski procesi su bez epiloga i sve poruke o stvaranju jednog multietničkog društva i mirne koegzistencije Srba i Albanaca pred tim činjenicama padaju u vodu. Srbima ne samo da nije omogućen povratak, neko se na sve načine i njihov opstanak i ostanak na Kosovu i Metohiji otežava. Zbog toga Kancelarija za Kosovo i Metohiju Vlade Republike Srbije kroz brojne projekte pokušava da stvori uslove da naš narod može da gradi svoj život na Kosovu i Metohiji.
Gradićemo stanove i kuće
Koji su planovi Kancelarija za KiM za ovu godinu i šta će Vam biti prioriteti?
– Jedan od glavnih prioriteta jeste svakako stanogradnja. Samo ove godine na teritoriji četiri opštine na severu pokrajine biće izgrađeno 15 zgrada sa 96 stanova namenjenih prvenstveno mladim bračnim parovima, interno raseljenim licima, socijalno ugroženom stanovništvu. Takođe, u planu je i kapitalna rekonstrukcija i gradnja 400 novih kuća. Zahvaljujući razumevanju i podršci Vlade Republike Srbije i predsednika Aleksandra Vučića, ove godine počinje gradnja potpuno nove bolnice u Gračanici u koju će država Srbija uložiti šest miliona evra, umesto prvobitno planirana dva miliona. Ova godina pandemije nas je utvrdila u mišljenju koliko je važno ulaganje u zdravstvo, pa će Zdravstveni centar u Kosovskoj Mitrovici bili kompletno renoviran i biće to bolnica na ponos svima. U planu je i izgradnja velelepnog Univerzitetskog centra i zgrade rektorata. Kosovska Mitrovica će dobiti najmoderniji multimedijalni IT centar. Osim ovih kapitalnih projekata, hoćemo da rekonstruišemo i dekorativno osvetlimo desetine fasada u Kosovskoj Mitrovici da ovaj grad bude pravo gradsko, urbano jezgro u kome mladi vide svoju budućnost.
Učestali napadi na Srbe
Koliko je prošle godine zabeleženo etnički motivisanih incidenata i napada na Srbe?
– Samo u toku prošle godine imali smo više od 80 napada i incidenata čije su mete bili Srbi na Kosovu i Metohiji, njihova imovina i verski objekti. Po pravilu, za takve zločine niko ne odgovara ili su kazne zanemarljivo male da gotovo deluju podsticajno na izgrednike. Dok se međunarodna zajednica i prištinske institucije deklarativno zalažu za miran suživot svih na Kosovu i Metohiji, u praksi ne postoji volja da se to omogući i sprovede u delo. Lično sam više puta o svemu obaveštavao i posrednike u dijalogu, Brisel i EU, ali realnost na terenu je nepromenjena. Mi, s druge strane, kao Kancelarija za Kosovo i Metohiju uvek nastojimo da našem narodu nadoknadimo pretrepljenu štetu, pružimo besplatnu pravnu zaštitu i svaku drugu vrstu pomoći.
