Kao i kod drugih starih naroda, i kod Srba postoji verovanje u posebnu silu, koja je svojstvena celoj živoj i mrtvoj prirodi.
Ta sila može da bude spasonosna, ali i ubitačna. U naročito obilatim količinama, imali su je, kako se verovalo, narodni i državni glavari, sveštenici i vračari, a i pojedinci koji imaju „zle oči“, oni koji mogu nekog da ureknu, ili su dobri sveštenici, za koje narod veli da su „zle kletve, a dobre molitve“.
Uz pomoć te sile baja se i vrača, obređuje crna i bela magija. Od nje zavisi plodnost njiva i stoke, napredak cele zajednice koju glavari vode. Tu silu je Vuk Karadžić, sakupljajući i beležeći narodne običaje, dao izraz „duhovna sila“.
Prema srpskim verovanjima, duhovnom silom naročito raspolažu zduhači i zmajevi. Ali, i razne domaće životinje, naročito pas, vo, ovan ili petao, mogu imati takvu silu, i ona je, prema pravilu, uvek spasonosna.
Jedino konj može biti i spasonosan, i koban.
Takve religijske zabrane postojale su i u srpskom paganizmu. Sila čijeg se dodira primitivni Srbin plašio i izbegavao je najčešće su bili razni demoni koji stoje iza stvari i pojava, a najviše iza duša pokojnika.
Njihovo raspoloženje prema živima je moglo da bude različito, ali se verovalo, i još se veruje, da je uglavnom nepovoljno.
Lista zabranjenih stvari i pojava u srpskom paganizmu je bila podugačka. Jedno od najčešćih tabua je drvo koje se ne sme poseći. Vuk Karadžić navodi: „U Grblju se pripovijeda da između velikijeh drveta (bukava, rastova, itd.) imaju gđekoja sjenovita, koja u sebi imaju takovu silu da onaj koji ih posiječe odmah umre ili dugo godina do smrti ostane bolestan“.
