– Kad se otvara preduzeće, govori se o novcu i vrednosti, ali se to ne radi u ovakvim prilikama. Zahvaljivati se precima i tako govoriti, veliki je greh. Spomenik u Tekerišu obnovili smo u čast junacima koji su avgusta 1914. godine položili živote na oltar otadžbini i predali ga narodu i gradu Loznici na dar. Generacijama koje dolaze, on bi trebalo da bude svedočanstvo o slavnim vremenima, ali i izvor rodoljublja koji nikada ne presušuje – kaže Aničić, rođeni Prijepoljac, koji četiri decenije živi u Južnoj Africi.
Kaže da to što nije Jadranin nije moglo biti prepreka da pomogne obnovu spomen-kompleksa jer velika pobeda srpske vojske pripada ne samo Lozničanima, već svim Srbima gde god živeli. Sećanje na junake koji su krvlju natopili svaku stopu Srbije mora se negovati, smatra Nićifor, jer su oni živote davali kako za svoje rođene potomke, tako i za generacije koje su tek dolazile.
– Naši preci su voleli svoju otadžbinu, a način na koji su to radili zadivio je svet. Kralj Petar ih je vodio domaćinski i rame uz rame sa njima stajao u rovu, prešao peške Albaniju i ta njegova ljubav davala je snagu srpskim vojnicima da oslobađajući svoju zemlju budu brži peške nego francuska konjica – govori dobrotvor sa mnogo poštovanja.
Živeći u tuđini sakupio je dosta iskustva, pa sunarodnicima poručuje da čuvaju ono što su im preci ostavili u amanet.
– Ne smemo pokleknuti na braniku otadžbine i vere. Za spas srpske duše i srpskog domaćina moramo stajati čvrsto i ne dopustiti nepismenima da nadvladaju naše dične profesore koji su nas učili kako treba Srbiju voleti. Ne sme im se dozvoliti da brljaju po
I unuci govore srpskiRodoljubivi Nićifor već dugo živi daleko od otadžbine, ali jezik nije zaboravio i odlično ga govori, bez akcenta kao da nikada nije odlazio, a i svoje unuke naučio je jeziku postojbine. |
srpskom jeziku i našoj istoriji jer ako se to desi – nema nas! – izričit je Aničić dodajući da niko više ne sme da nam prodaje zemlju i ono što su nam preci ostavili polazeći u boj svesni da čuvajući otadžbinu mogu glavu izgubiti.
Aničić ne voli da priča o sebi i svom dobročinstvu. Novac nije iz svog džepa izvadio da bi se o tome trubilo, već da bi Srbi mogli s ponosom da se okupe u Tekerišu na stogodišnjicu boja ne crveneći pred neuređenim spomen-kompleksom u trenutku kada je vojnička truba označila početak svečanosti.
