Trener kod koga je zagarantovan žestok rad, ali i dobra atmosfera. Stvaralac, omiljen među fudbalerima. Takav je Milan Lešnjak (46 godina), skorašnji povratnik na klupu Čukaričkog. Svugde ostavlja dobar utisak, vrata nigde ne zatvara, pa se tako, pre „brđana“, kao trener vraćao i u Crvenu zvezdu, i u nacionalni savez kao selektor mlađih kategorija. Igračku karijeru je, prethodno, gradio u svega četiri kluba.
Rođeni ste Beograđanin. Prošli ste kompletnu školu Crvene zvezde, i bili kapiten omladinaca?
– Počeo sam u petlićima, u to vreme se malo kasnije kretalo. Za prvi tim sam debitovao kao junior.
Beše to u prolećnom delu sezone 1993/94. Protivnik – Bečej. Saigrači – Ilija Ivić, Drobnjak, Maslovar, Božović, Stojkovski, Vidaković…
– Kao klincu, to mi je bio impozantno. Tri godine pre toga osvojen je Kup šampiona. Igrati za Zvezdu je, u tom trenutku, bilo super.
– Zabeležili ste, ipak, svega nekoliko utakmica za prvi tim?
– Očekivao sam da igram u crveno-belom dresu. Tu je, možda, i glava moja mlada, i neke stvari gde sam precenio sebe. Izabrao sam onda Obilić, pravu sredinu. Tamo sam odmah počeo da igram, u Prvoj B ligi.
Titula sa „vitezovima“
Sa „vitezovima“ je osvojena čuvena titula 1998, o kojoj se i dalje raspreda na razne načine?
– Da, jer je ovde napravljeno da su Crvena zvezda i Partizan jedini klubovi koji postoje i osvajaju titule. Obilić se pojavio i bio interesantan zbog čoveka koji ga je vodio, ali, suštinski, to je bila dobra, disciplinovana, prava takmičarska ekipa. Možda nije imala toliko talenata kao „večiti“, ali, krasila nas je kompaktnost. Bili smo veoma dobri.
Apropo ovoga što ste rekli, TSC-a Žarko Lazetić je nedavno izjavio da mu se nekada čini da „Zvezda i Partizan treba da igraju neku svoju ligu“.
– Sigurno je da su to najkvalitetniji klubovi, da imaju najbolje fudbalere, najveće budžete, ali, ima i drugih stvari. Možda se oni isuviše rano odvoje od trećeg, četvrtog… Klubovi moraju da teže, pre svega, da naprave kvalitetne omladinske škole, svoje igrače, i da ih malo duže zadrže, a ne da ih prodaju sa 18, 19 godina. To je, doduše, više stvar države.
Usledilo je inostranstvo – belgijski Briž, pa ruski Saturn, gde ste završili karijeru?
– Za fudbalere koji ne menjaju često klubove kažu da su solidni igrači i dobri ljudi. To je bilo moje opredeljenje, tako nešto mi se činilo kao normalno i prirodno. Nisam, doduše, tip koji se vezuje za klubove, nego za ljude. Gde god sam igrao, bili su OK.
Kako gledate, sa druge strane, na fudbalere koji često menjaju sredine?
– Vrlo lepo je kada, menjajući ih, idu stepenik iznad. Generalno, i fudbalere danas gledaju kao potrošnu robu. Može, ne može – dolazi sledeći. Dobro je za fudbalera ukoliko menja zemlje. Adaptira se na način igre, uči jezik… Ako si u inostranstvu, i ne pričaš njihov jezik, odmah si „etiketiran“. Ne možeš svoje da donosiš tamo, i da pokušavaš, na taj način, da nešto postigneš.
Igračku karijeru ste završili već sa 30 godina?
– Ne žalim zbog toga. Još sa 24 sam imao u glavi da ću igrati onoliko koliko god budem imao pravi motiv da dajem maksimum na svakom treningu, a ne samo na utakmicama. Znao sam da to neće biti duže od 33 godine, ali su okolnosti bile takve da sam sa 26 godina razmišljao o trenerskom poslu, pa kraj karijere u trećoj deceniji nije bio iznenađujući. Mnogo mojih prijatelja, kolega, smatralo je da je to nenormalno. Ubeđivali su me Viktor Onopko, Andrej Kančeljskis, pa iz Srbije, Belgije, ali – zasitio sam se.
Trenersku karijeru ste počeli u mlađim kategorijama OFK Beograda?
– Bio sam tamo dve i po godine, pa sam, zatim, Zvezdine pionire vodio tri godine. Sa kadetima sam osvojio prvenstvo Srbije, kad je Vladan Milojević uzeo titulu sa omladincima. To su lepi trenuci, sazrevao sam i učio.
Radio sa „orlićima“
Preuzeli ste, zatim, kadetsku reprezentaciju Srbije?
– To su bili momci rođeni 1996. Živković, Radonjić, Gajić, Danilo Pantić, Miladin Stevanović, Lukić… Generacija koja je mnogo obećavala, ali nismo imali sreće u „elit raundu“ kvalifikacija za Evropsko prvenstvo. U prvom krugu smo bili ubedljivo prvi u grupi, sa gol razlikom 13:0. Kad smo došli na „elit raund“, mogli smo samo 18 igrača da licenciramo. Vladao je neki virus, četvorica su se razbolela. Završili smo drugi, što bi, po sadašnjim propozicijama, donelo plasman na EP, ali tada nije bilo tako. Drago mi je što je dosta tih fudbalera stiglo do A reprezentacije. Napredovali su i opravdali poverenje i procenu u tom trenutku.
Prvi samostalni klub u seniorskoj konkurenciji beše Napredak?
– Oni su tad ušli u elitu, posle dosta vremena. Očekivali su se dobri rezultati, krenulo je kako treba. Dobili smo u gostima Jagodinu koja je, u tom trenutku, bila osvajač kupa. Izgubili smo kod kuće od Crvene zvezde (0:1), izdešavale su se neke stvari… Ambicije su bile veće od realnog u tom trenutku.
Ušli ste, zatim, u sistem Čukaričkog, prvo kao trener tadašnje filijale Sinđelića?
– To je trajalo šest meseci. Bili su lepi uslovi, dobra infrastruktura, solidna ekipa. Mnogo je značilo i meni i Čukaričkom, da se vidi koji igrači za nivo „brđana“, a koji nisu.
Bili ste, zatim, na Banovom brdu koordinator i direktor omladinske škole?
– Počeli su da dovode vrlo talentovanu, dobru decu, osvojili Omladinsku ligu Srbije. Bilo je i kvalitetnih, mladih trenera. Dešavao se opšti preporod kluba, na čelu sa Draganom – Galetom Obradovićem, tu je bio i Vladimir Matijašević… Čukarički je krenuo ozbiljno da raste.
Prvi tim ste preuzeli na proleće 2016?
– Desilo se to nekoliko kola pred plej-of. Zaređali smo dobre rezultate – dobili smo Partizan u Humskoj i Zvezdu na „Marakani“ u četiri dana. Imali smo popriličan broj bodova, i u jednom trenutku uspeli da razdvojimo prvoplasirane crveno-bele i crno-bele, koji su pali na treće mesto. Neke utakmice, međutim, nismo rešili na najbolji način, pa smo na kraju bili treći. Ostvarili smo, ipak, primarni cilj, ušli smo u Evropu.
U kvalifikacijama za Ligu Evrope izbacili ste kazahstanski Ordabasi, pa je, u drugom kolu, usledila eliminacija od tadašnjeg Videotona?
– Izgubili smo 0:2 na terenu „Puškaš akademije“ u Felčutu. Dobra su ekipa bili, vidim da i sada neki fudbaleri još igraju tamo. Mislim da smo, ipak, mogli da prođemo to čarobno drugo kolo kvalifikacija za LE, gde je klub uvek zastajao.
Može li se uporediti Čukarički tada i sada?
– Sve vreme je konstantan, ima rezultate. Znamo dosta klubova koji su iskočili, pa nestali. Jako je bitna stabilnost, i da se klub gradi, iz godine u godinu.
Preuzeli ste, zatim, Rudar (Pljevlja)?
-Želeo sam da se okušam van granica Srbije, i upoznam se sa drugim mentalitetom. Bilo je tamo dobro, ekipa je ostala u ligi.
Test u Zvezdi
Usledio je povratak u Zvezdu?
– Pozvao me je direktor Omladinske škole Dragan Mladenović, da pokušam nešto da napravim sa juniorima. Bio sam tu godinu dana. Odradili smo dobar posao, ali smo imali problem. U tom trenutku se pojavio Grafičar kao filijala, pa smo na polusezoni ostali bez određenog broja starijih fudbalera. Za nas su morali standardno da igraju mlađi. Eraković je tu bio sve vreme, pa Ivan Ilić, pa još mlađi Gavrić, Savić, Santrač, golman Gordić, koji je sad rezerva u prvom timu…
Posle kadeta, na „Marakani“ ste osvojili titulu i sa omladincima, a onda je usledio još jedan povratak. Ovoga puta, u reprezentaciji…
– Postao sam selektor U 19 tima, to su bili momci rođeni 2001. Nažalost, zbog korone nije bilo ni Evropskog ni Svetskog prvenstva, pa se sve završilo na prijateljskim utakmicama.
Pandemija je mnogo toga poremetila?
– Pogotovo je to bilo s početka, dok ljudi još nisu imali spoznaju. Svi su bili zatvoreni, čak i za te prijateljske mečeve, pa se gledalo po regionu, ko može kod koga…
Nedavno ste, po drugi put, seli na klupu Čukaričkog. Neki prokomentarisaše – „zvezdaš“ Lešnjak je nasledio „partizanovca“ Sašu Ilića?
– Siguran sam da je i on, dok je bio na Banovom brdu, bio za Čuku. Čovek mora da bude profesionalac, pre svega. Pružam sto odsto i protiv Partizana i protiv Zvezde. Nedavno smo na „Marakani“ izgubili 0:1, ali uz maksimalno zalaganje.
Da li je klupa Crvene zvezde san?
– O tom potom. Moje je da radim i da uživam u svom poslu. Ovo radim isključivo zato što volim. Sigurno bi bilo lepo da preuzmem crveno-bele, ali, uopšte se ne opterećujem time – zaključio je Lešnjak.
Sa Kerkezom samo pregovori
U medijima su se pojavili navodi da je je Čukarički ostvario dogovor sa Dušanom Kerkezom, trenerom kiparskog AEL-a, da od leta preuzme ekipu. U klubu ne demantuju da su pregovarali sa njim, ali, kažu da posao nije završen, i da se pričalo sa mnogim stručnjacima. Ujedno, istaknuto je da će Lešnjak, u svakom slučaju, ostati u sistemu „brđana“.
– Imamo dogovor do kraja sezone, a legitimno je da se treneri nude. Ipak, Čuka je odličan klub – kratko je prokomentarisao aktuelni šef struke.
Čitao „Vesti“ u Belgiji
Poseta redakciji „Vesti“ Lešnjaka je nostalgično vratila u period od 1998. do kraja 2002, kad je bio igrač Briža:
– Frankfurtske „Vesti“ su bile tamo jako interensantne za naše ljude. Uvek smo ih kupovali. Dešavalo se da odemo do 100 kilometara udaljenog Antverpena, i da ih uzmemo. Internet je tada bio tek u povoju, daleko od toga da si mogao da čitaš raznorazne portale, kao sada.
Afirmišemo mlade
Čukarički, u pogledu afirmacije mladih fudbalera, i njihovih unosnih transfera, niže pozitivne primere proteklih godina. Najsvežiji je Marko Rakonjac, koji je potpisao četvorogodišnji ugovor sa moskovskom Lokomotivom:
– Hvala bogu, dečko je talentovan. Mi smo klub koji promoviše mlade. Nedavno smo igrali protiv Partizana i Zvezde, oni su imali po jedan bonus na terenu. Protiv crno-belih, kroz naš tim je prošlo, što od starta, što sa klupe, njih čak osam mlađih od 21 godine.
Dobra atmosfera – bolji rad
Poznati ste kao veliki šaljivdžija?
– To je bitno. Kad je dobra atmosfera, bolje se radi. Šaljivdžija jesam, ali, u igri baš i ne volim šalu. Neke stvari i principi moraju da se ispoštuju. Van terena sam uvek sa igračima bio, pre svega, prijatelj. Moraš da budeš čovek. Danas si trener, sutra komšija… To je život.
Živa ostao u lepom sećanju
Rastužila je, prošlog leta, Lešnjaka vest o smrti Milana Živadinovića, njegovog trenera na početku seniorske karijere u Crvenoj zvezdi:
– Ostao mi je baš u lepom sećanju. Kod njega sam i debitovao, još kao omladinac. Bio je selektor Prve lige, a ja sam igrao za olimpijsku reprezentaciju. Igrao se meč u Podgorici, gde me je primetio i priključio seniorima u Zvezdi. Bio je šmeker, duhovit, uvek je znao da kaže pravu reč. Svi igrači su ga voleli.
Miks Klopa i Gvardiole
Imate li trenerskog idola?
– Postoje različiti tipovi trenera. Interesantno mi je ovo što radi Jirgen Klop. I Gvardiola pravi ozbiljnu priču, kroz posed. Obojica su vrhunski, opredelio bih se za varijantu između jednog i drugog. Nema nekog da kažem – lud sam za njim, i isključivo fokusiran na njega.
Možete li da definišete svoju trenersku filozofiju?
– Sve zavisi od tima koji vodiš. Ako je „top“ ekipa, u kojoj imaš svoje prepoznatljive stvari, dominiraš konstantno, kroz posed lopte. Ako si slabiji, prilagodiš se protivniku, i pokušaš da „zatvoriš“ njegove najbolje stvari, a iskoristiš nedostatke.
Treneri su, pogotovo kod nas, potrošna roba?
– Sistem ne može da se menja. Krivi smo za sve. Ljudima koji vode klubove najlakše je da promene trenera. Misle da su tako rešili probleme. Imamo kvalitetne stručnjake, ali, šta se iskristališe, zavisi od stvari koje i imaju i nemaju veze sa sportom – zaključuje Lešnjak.
Za Evropu neophodna pojačanja
Čukarički ima sedam bodova više od Radničkog i Voždovca, i gotovo sigurno će superligaški plej-of završiti na trećem mestu. To donosi nove evro izazove u kvalifikacijama za Ligu konferencija.
– Sigurno je da ekipa treba da se pojača – bez dileme će Lešnjak. – Naš kvalitet je u mladosti, ali su, ipak, potrebni i neki iskusniji fudbaleri, pedagozi, sa liderskim sposobnostima, uz koje deca lakše sazrevaju. Imamo primer Stefana Savića, koji je u Partizanu igrao uz Mladena Krstajića, postao je vrhunski štoper. Eraković u Crvenoj zvezdi sjajno sazreva uz Dragovića, najbolji su tandem centralnih bekova trenutno u ligi.
Uspeh generacije „brđana“ koja je, pobedom nad Partizanom u finalu, osvojila Kup Srbije 2015, i dalje je najsvetliji momenat u klupskoj istoriji.
– Tu su bili i momci iz Crvene zvezde koje je Vladan Milojević već prethodno trenirao: Filip Stojković, braća Srnić… Sve je bilo lepo uklopljeno.
