"Izbegavam da gledam utakmice. Lekari mi ne daju zbog stresa. Kažu – ne igraj se glavom. Znaju i oni da je nemoguće bez nerviranja pratiti fudbal. Meni kao treneru, pogotovo. Još uvek me izbace iz takta igrači koji komplikuju jednostavne stvari. Ali, dug je to period života da bih ga se tek tako odrekao, zaboravio. I dalje učim. I, kad mogu, uživam u toj specifičnoj fudbalskoj pravdi, gde David ne mora uvek biti gubitnik, a Golijat obavezno pobednik", kaže u intervijuu za list Danas čuveni „Štraus sa Grbavice“.
Prija li vam saznanje da su za vaše zdravlje strepeli mnogi od Triglava do Đevđelije?
"Stvarno ne znam čime sam to zaslužio. Ne mislim da sam išta posebno uradio. Možda sam, jedino, bio hrabriji od ostalih. Uvek sam pričao ono što mislim, makar se zbog toga morao sa svima posvađati. Ili je to zbog toga što sam sa Željezničarom stao u polufinalu Kupa UEFA, a s reprezentacijom Jugoslavije penalima zaustavljen u četvrtfinalu Svetskog prvenstva. To je od mene, izgleda, napravilo nekakvu tragičnu figuru, a ljudi vole takve".
Ilije to zbog vašeg principijelnog stava da posle raspada SFRJ ne vodite nijedan klub i reprezentaciju s tih prostora?
"Sada ne znam da li je dobro što sam tada tako postupao. Znate, čovek se uvek preispituje. Stalno razmišlja da li je trebalo drugačije, šta bi bilo da je bilo… Ali, nisam mogao protiv sebe i svoje porodice, nisam hteo ni smeo dozvoliti da bilo koja strana upire prstom u nas. Nismo to zaslužili. Pod tim izgovorom sam odbio poziv Saveza BiH. Zato sam otišao iz Partizana", kaže Osim.
Jugonostalgičari se uvek i svuda pominju u negativnom kontekstu. Vi nikada niste krili žal za zajedničkom državom?
"Ne znam zašto se ljudi stide toga. Sve sam stekao u velikoj Jugoslaviji. Prijatelje, neprijatelje, ime… Neću da gazim po svojoj prošlosti. Lakše mi je glasno priznati da sam jugonostalgičar nego se u tišini mučiti sam sa sobom, a pred drugima drugačije pričati. Previše je takvih glumaca, foliranata i licemera. Nisam od te sorte".
|
Da mi je videti Zemunelo |
Da li je posle svega došlo vreme da, u miru, živimo jedni pored drugih?
"Živeli smo već zajedno i jedni pored drugih, pa je puklo i završilo se tragedijom. I sada takva opasnost visi u vazduhu. Latentno. Balkan je, nažalost, bomba za koju ne znaš kada može da eksplodira. Takvi smo, što nas više udaraju po glavi, sve smo gori. Kao da nam nikada nije dosta belaja".
Ima li onda smisla i budućnosti balkanska fudbalska liga, čije pokretanje neki zagovaraju?
"Fudbal bi trebalo da bude faktor ujedinjavanja, a ne razjedinjavanja. Nije takva liga potrebna samo nama već i Evropi.
Balkan je uvek bio nepresušno izvorište talentovane dece, rasadnik fudbalera s idejom, vrsnih tehničara s vic rešenjima u igri. Zapadu su potrebni takvi igrači, a neće ih moći doveka dovoditi iz Brazila i podsaharske Afrike. Mogli bismo im biti zimska bašta, iz koje će uzimati „povrće i voće“ kada im ponestane njihovog. Ne mislim samo na eksjugoslovenske republike, već i na Rumuniju, Bugarsku, Tursku i Grčku. U svakoj od tih zemalja postoje makar dva velika i organizovana kluba, s dosta navijača, slavnom tradicijom i zapaženim rezultatima u takmičenjima UEFA. Ali, prethodno bi Evropa morala nešto uložiti. Mora nam i davati, a ne samo uzimati najbolje od nas“, rekao je Osim.
