Monasi: Atanasije nam preti i ucenjuje

Oni su optužbe iz saopštenja vladike Atanasija ocenili kao "neutemeljene i besmislene". Bratstvo je, istovremeno, poručilo da" prihvata svaku kaznu i epitimiju, nametnutu od preosvećenog episkopa-administratora Atanasija". 

Manastir Svetih Arhangela u Prizrenu

U manastirskom saopštenju navodi se takođe da vladika Atanasije "zahteva da monaštvo daje pisane izjave i overene potvrde da se sa sinodskim odlukama slaže", a da se "u takvim ‘prepadima’ poseže za pretnjama, zastrašivanjima i ucenama".

Bratstvo Svetih Arhangela odbija da, kako kažu, "potpisuje bilo kakve izjave lojalnosti, jer je nelicemerno i nesumnjivo verno svojoj svetosavskoj crkvi, njenom učenju i njenim kanonima, što je pokazalo i svojim životom dokazalo".

"Ono što još veću sablazan i ogorčenje izaziva je da takve prisilne i nametnute izjave lojalnosti na Balkanu nisu tražene još otkako je Franjo Tuđman tražio od krajiških Srba i Slobodan Milošević od kosmetskih Šiptara", navode, između ostalog, monasi.

Bratstvo, takođe, kaže da sinodska odluka o privremenom razrešenju vladike raško-prizrenskog Artemija sa episkopske dužnosti "nije utemeljena, niti na svetim kanonima pravoslavne crkve, koji ne poznaju privremeno ili bilo kakvo drugo razrešenje episkopa upravljanja eparhijom, osim po njegovoj dokazanoj krivici i kanonskoj osudi što ovde očigledno nije slučaj". 

Portal “Vestionline“ u celosti prenosi saopštenje bratstva manastira Svetih Arhangela kod Prizrena.

SAOPŠTENJE ZA JAVNOST BRATSTVA MANASTIRA SVETIH ARHANGELA KOD PRIZRENA

Radi objektivnog i nejednostranog obaveštavanja verujućeg naroda i celokupne srpske javnosti, bratstvo manastira Svetih Arhangela kod Prizrena primorano je da se ovim putem po prvi put javno oglasi.

Pri svojoj jučerašnjoj poseti manastiru Sv. Arhangela, Njegovo Preosveštenstvo, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački, administrator eparhije raško-prizrenske i kosovsko-metohijske, Atanasije, još je po samom svom dolasku u manastir, već sa manastirske kapije zahtevao od nastojatelja manastira, jeromonaha Benedikta da izjavi da prihvata odluke Sinoda vezane za eparhiju raško-prizrensku i uslovio svoj ulazak u manastir potvrđivanjem prihvatanja rečene sinodske odluke.

I pored nekoliko puta ponovljenog poziva Njegovom Preosveštenstvu da najpre uđe u manastirsku crkvicu, jedinu bogomolju obnovljenu nakon zlosrećnog rušenja i paljevine od šiptarske rulje 2004. godine, i da nakon toga sedne pa da sa nastojateljem porazgovara o nastalom problemu i situaciji, on je to odbio i navaljivanjem nastojao da mu nastojatelj najpre kaže da li prihvata odluke Sv. Sinoda.

Na to je jeromonah Benedikt odgovorio da odluku ne prihvata, na šta se Njegovo Preosveštenstvo okrenulo i odmah iz manastira udaljilo. Naravno, nije bilo vremena da se objasni i sledeće:

Smatramo da odluka Sv. Sinoda nije utemeljena niti na Svetim kanonima Pravoslavne Crkve, (koji ne poznaju privremeno, ili bilo kakvo drugo razrešenje episkopa upravljanja eparhijom, osim po njegovoj dokazanoj krivici i kanonskoj osudi, što ovde očigledno nije slučaj), niti pak na Ustavu Srpske Pravoslavne Crkve (koji dopušta da Sinod u prvoj instanci SUDI, ali ne i PRESUĐUJE Arhijereju – čl. 70, tačka 35b – što se jasno vidi i iz člana 111. Ustava koji govori da od uprave eparhijom eparhijskog Arhijereja može ukloniti SAMO SVETI ARHIJEREJSKI SABOR).

Uprkos tome, u svome smirenju, vladika Artemije je nekoliko puta izjavio da on odluke Sinoda, iako se sa njima ne slaže, prihvata, a to je pokazao i time što eparhijom niti upravlja, niti pokušava da se u bilo čemu nametne već mu postavljenom Administratoru. Samim tim, posao bi trebalo da je za sada završen i da čeka konačnu odluku Svetog Arhijerejskog Sabora.

Ipak, Administrator Atanasije, neumorno pokušava da na razne načine potvrdi i povtori lojalnost monaštva koje na bilo koji način iskazuje svoje sumnje da su odluke Sv. Sinoda zaista bile samo dobronamerne, crkvograditeljske i bratske, a to su su u štampi i raznim sredstvima javnog informisanja već izneli mnogobrojni javni delatnici, pravnici, književnic, profesori, analitičari, jednom rečju, mnogi iz naroda Božjeg.

Tako on po određenim manastirima zahteva da monaštvo daje pisane izjave i overene potvrde da se sa Sinodskim odlukama slaže. Najčešće se u takvim “prepadima“ poseže za pretnjama, zastrašivanjima i ucenama (a svega je, zaista, bivalo, osim batina i ostale fizičke sile, koja se za sada ni na kome, još od onog zlosrećnog 14. februara pred gračaničkom kapijom, kada su plaćeni batinaši pokušali da biju monahe, nije primenjivala).

Ono što još veću sablazan i ogorčenje izaziva je da takve prisilne i nametnute izjave lojalnosti na Balkanu nisu tražene još otkako je to Franjo Tuđman tražio od krajiških Srba i Slobodan Milošević od kosmetskih Šiptara.

Bratstvo ovoga manastira jasno ponavlja da odbija da potpisuje bilo kakve izjave lojalnosti, jer je nelicemerno i nesumnjivo verno svojoj Svetosavskoj Crkvi, Njenom učenju i Njenim kanonima, što je pokazalo i dokazalo i svojim životom, ne plašeći se ni šiptarskog pogroma i paljevine, ni zločinačke arnautske ruke pred kojom je jedva živu glavu izvuklo, a potom se opet na razorene i spaljene manastirske ruševine vratilo) nastavljajući da, kamen po kamen, a molitvom za molitvom, krene da obnavlja ono što je zločinačka ruka, ne po prvi put, no vekovima, rastakala i rušila.

Sve to nije Episkopu-Administratoru značilo ništa pa je, ne od juče no poodavno, i to godinama pre no što je postavljen za administratora ove bogospasavane eparhije, bratiju našeg manastira “častio“ najpogrdnijim izrazima i epitetima koji više pristaju dnu uličnog žargona nego jednom episkopu.

Tako nas je nazivao raspuštenom bandom, zilotima-zurlotima, monasima-nemonasima, Apačima i banditima (oca Benedikta), otvorenim ludacima i nesrećnicima (oca Ksenofonta) zašta postoje mnogobrojni svedoci.

Isto tako, poznato je da nas je svrstavao i u neku grupu takozvanih “Simeonovih“ pomagača i trabanata, saučesnika u nekoj tobožnjoj pljački i krađi, učesnika na anticrkvenim, paracrkvenim i ostalim internet stranicama i forumima, i ko zna gde smo još smešteni kao učesnici, saučesnici, zaverenici i pomagači raznih zločinačkih udruženih poduhvata, a sve to bez trunke ikakvih dokaza, osim duboke, preduboke i neobjašnjive, mržnje i besa prema svakom ko se samo i usudi misliti ili, ne daj Bože, javno reći da nije sve baš onako kako objave apsolutno nepogrešivi koji, valjda, imaju svaku tapiju i ekskluzivno pravo vlasnika i tumača istine.

Ko bi pobrojao i odgovorio na sve neutemeljene i besmislene optužbe, izrečene i u ovoj poslednjoj odluci (koju, u vidu pisanog akta i nismo još uvek dobili, nego za nju saznadosmo iz sredstava javnog informisanja pa tako na nju i javno reagujemo)?

Da ukažemo bar na jednu od njih, a to je da je bratstvo ovog manastira sprečavalo vernike grada Prizrena da idu na Liturgiju u svoju Sabornu crkvu u Prizrenu (pitamo se, kojim li smo to načinom mi mogli sprečavati slobodne ljude da idu tamo u Crkvu, i ko nam je tu silu i moć dao, i nismo li, što ne dao Bog, zasenjivali i opsenjivali te ljude nekim moćima, priču kakvu Episkop-Administrator pripisuje Arhimandritu ocu Simeonu nad našim Avom, Vladikom Artemijem).

Uostalom, tu je Prizren i tu su Prizrenci, barem ono malo crkvenog naroda što je ostalo i opstalo, pa svakog čovek može i ponaosob da pita čime smo to branili, zabranjivali i sprečavali?

No, i pored svega, bratstvo našeg manastira prihvata svaku kaznu i epitimiju nametnutu nam od Preosvećenog Episkopa-Administratora Atanasija, i zasigurno nećemo služiti Sv. Liturgiju, kako je on naredio, jer ne bismo želeli da postupimo na isti način, navlačeći na sebe kanonsku osudu i prokletstvo, kao i bratija manastira Visoki Dečani koja su, kada im je zabrana sveštenosluženja i pričešća bila određena od zakonitog i kanonskog episkopa Artemija, avgusta 2008. godine, i to zbog njihovog nasilničkog ponašanja uz nanošenje telesnih povreda, bez ikakvog stida i srama već idućeg dana po dobijanju zvaničnog akta Sv. Liturgiju služila i još se time u medijima hvalila.

Naravno, oni su za tu svoju neposlušnost, koja po Svetim Kanonima podleže raščinjenju, bili još od Svetog Sinoda nagrađeni, eto, do te mere da je kanonski episkop katedre raškoprizrenske suspenodovan i smenjen.

No, slava Bogu za sve!. Ni Šiptari, sateravši nas u bodljikavom žicom omeđenu “slobodu“, sa parčetom neba iznad, a stenovitim planinama i orlovim gnezdima oko nas, ni rasturen i rastočen, opaljen mržnjom, kamen, nisu mogli oduzeti i omeđiti onu Slobodu, istinsku i jedinu, koja se žicom ne da vezati.

Jer ostala nam je Životodavna i Svenapajajuća, Slobodna i oslobađajuća Sveta Liturgija. Evo, sad i nje nema, no ostaje opet slobodna i živa duša, Slobodni i Živi Duh, koje ne može niko oduzeti, jer žive i dišu gde hoće.

Ostaje nam, na kraju, da Episkopu-Administratoru poželimo da u miru provede ostatak Svete Četrdesetnice i da u radosti proslavi svetu i najradosniju Pashu Hristovu, a mi, kao što je nastojatelj jeromonah Benedikt juče i njemu izjavio, ostajemo u nadi da će Sveti Arhijerejski Sabor o eparhiji i Episkopu raškoprizrenskom doneti odluku kanonsku i svetootačku, pravednu, nepristrasnu i ni pod čijim pritiskom.

Ponavljamo da ćemo je, KAKVA GOD ONA BILA, prihvatiti i kao verna svetosavska čeda, sa ljubavlju celivati, jer zasigurno nismo ni zaverenici ni grupaši, ni raskolnici ni vinovnici nereda i sablazni u Crkvi Božijoj, kako nas hoće strašni izrazi Episkopa-Administratora predstaviti, no samo čeda oca utamničenoga koga ljubimo, iako grešni, pokajnici i trudbenici po moći svojih raslabljenih snaga pokolenja poslednjih vremena, što mnogi od verujućih Srba Prizrena, Orahovca, Sirinićke i Sredačke župe, koji su se na izvoru svetinje Svetih Arhangela Dušanovih, Prizrenskih i Srpskih, Duhom napajali, uvek mogu i zasigurno hoće, potvrditi.

Jeromonah Benedikt

sa svim u Hristu bratstvom manastira Sv. Arhangela