Amedea Regaco (80), profesorka italijanskog jezika u penziji, pesnikinja i prijateljica srpskog naroda, Srbiju je posetila u julu 2009. godine, zajedno s Karlom Galvan, kako bi promovisala koautorsku dvojezičnu zbirku pesama „Na granicama sećanja“ („Ai confini della memoria“), zajedno s potpisnicom ovih redova Radom Rajić Ristić.
– Moj boravak u Beogradu bio je jednom rečju, jednim pridevom opisan – lekovit. Ja sam se osećala uzvišeno i lepršavo, ipak sam imala skoro sedamdeset godina, tačnije 69, kad sam krenula iz Italije za Srbiju. Stigla sam dan pre promocije. Iskreno rečeno, bila sam malo zabrinuta jer ne znam jezik, a putovala sam sama. Na aerodromu u Beogradu sačekao me je Radin rođak, Vukosav. Strahovala sam kako ćemo se prepoznati, ali on se pobrinuo na vrlo originalan način, kako se ne bismo mimoišli, jer se ne poznajemo – držao je u ruci našu knjigu, onu koju smo sutradan promovisali u Ministarstvu za dijasporu.
Aplauz u avionu
Sagovornica „Vesti“ ima samo reči hvale o srpskoj prestonici.
– Tri dana u Beogradu za mene su bili trenuci koji se pamte zauvek, utisnuti duboko, dani za nezaborav. I posle 11 godina ništa nije izbledelo, svaki detalj je jasan u mom sećanju. Tog dana kad sam krenula nazad u Italiju, kupila sam „Politiku“ jer je bio objavljen tekst o našoj promociji. Iako ne znam da čitam ćirilicu, a volela bih da naučim, ipak sam kupila ovaj list, jer mi je bilo veoma važno da su srpske novine pisale o mom gostovanju i boravku u Beogradu. Pamtim još, a zvuči kao anegdota, kad su u avionu delili svim putnicima po jedan primerak „Politike“, ja sam stjuardesi rekla da je objavljen tekst o meni i pokazala joj stranicu. Svi u avionu su aplaudirali. Za mene je to bilo nešto uzvišeno, čast, pravi doživljaj za pamćenje. Svi su pročitali članak i delili mi komplimente. Mnogo putnika u avionu je znalo italijanski , a neki su bili srpski državljani koji rade i žive u Italiji. Kakva divna kockica u tom mozaiku moje srpske odiseje!
Prvog dana kad je doputovala, posle kratkog odmora, krenula je u obilazak grada.
– Uveče sam ponovo želela da prošetam, nisam htela da provedem vreme u hotelskoj sobi. Posmatrala sam s prozora hotela i videla kako žene slobodno silaze u podzemni prolaz, u pasaž, pa sam se i ja usudila i zaputila, moram priznati, malo bojažljivo. Kad sam sišla dole u pasaž, ugledala sam osvetljene izloge prodavnica i mnogo ljudi. Bila sam prijatno iznenađena jer sam očekivala mračan i poluprazan podzemni prolaz. Oduševila me arhitektura zgrada u glavnoj ulici. Obišla sam Zeleni venac, Kalemegdan, Tašmajdan, sišla sam do Dunava, do glavne železničke stanice. Dala sam sebi oduška, iako su bile velike vrućine, jer je to bio kraj jula, želela sam uprkos svemu da obiđem što više mesta. Videla sam lepu malu crkvu na Kalemegdanu. Mislim da se zove Ružica.
Oduševljena je ljudima koje je srela.
– Narod me je posebno fascinirao – predusretljiv, prostodušan i srdačan. Kad sam se obraćala nekome na ulici za informaciju, oni su se jednostavno lomili da mi objasne i izađu mi u susret. Beograd je metropola u srcu Evrope, koliko god su se trudili da ga ponize i unište, nije im pošlo za rukom. Politika je strašna stvar i ne želim da o njoj pričam. Ali je dovoljno i ovo što sam pomenula – nije im pošlo za rukom. Vreme je najveći sudija, ono će im kad-tad suditi. Pravda će stići, možda je nećemo ni mi, ni vi dočekati, ali naši potomci će sigurno dočekati taj dan.
Hrabar narod
Ova umetnica smatra velikom čašću činjenicu što je uspela da promoviše knjigu na tako renomiranom mestu kao što je Ministarstvo za dijasporu.
– Posebnu čast nam je ukazala poznata srpska književnica Grozdana Olujić. Takva ličnost je na mene ostavila dubok utisak. Žao mi je što nas je prošle godine napustila. Bila je velika žena beskrajne skromnosti. Na večeri u Beogradu sam sedela preko puta nje i na svom skromnom engleskom jeziku pričala sam sa njom. Doduše, imala sam i prevodioca. Radin sin Lazar nam je prevodio, tako da nam je i on pritekao u pomoć. Srpski narod je gostoprimljiv, a i inače Srbi su divni domaćini – sve bi vam dali, i ono što ne tražite, samo da se osećate lepo i prijatno. I zaista, nisam se ustručavala, ni ustezala, jednostavno kao da sam rasla sa tim ljudima. Publika je bila divna. Začudilo me je što su sva mesta bila skoro popunjena, iako su napolju goreli i nebo i asfalt. Sećanje na divno književno iskustvo u Beogradu je za mene duhovno dostignuće.
Svima u Vićenci Amedea Regaco se, kako ističe, hvalila kako je dočekana i primljena od svih Srba koje sam tamo srela.
– To je po meni bio jedan od retkih i bajkovitih odmora i susreta u inostranstvu. Inače, poznajem i volim istoriju, književnost i kulturu srpskog naroda. Mogu slobodno da kažem da je to hrabar i slobodoljubiv narod i drago mi je što su mi pesme prevedene na srpski, na jezik jednog divnog naroda koji je u srcu Evrope i iz porodice evropskih naroda. Pratim sve što se dešava u Srbiji, pošto je gospođa koja mi pomaže u kući, Danijela, Srpkinja. Poznajem mnogo ljudi iz Srbije i to su čestiti i dobri ljudi, a inače srpski narod važi za vredan i dobro integrisan u italijansko društvo. Ukratko, na dobrom su glasu u Vićenci. Volela bih da još jednom posetim Srbiju, da još jednom prošetam ulicama Beograda, još jednom doživim taj spoj slobode i ushićenja, poseban osećaj blaženstva, da dišem punim plućima i udahnem spokoj koji nudi taj grad.
Crveni gerberi za oproštaj
– Kad mi je Rada saopštila vest o smrti Grozdani Olujić, nisam mogla da zadržim suze. Najmanje što sam mogla da učinim je da kupim venac zajedno sa Karlom i Radom. U naše ime na sahranu je odnela venac književnica Todora Škoro, koja je takođe poznavala Grozdanu. To je bio naš poslednji pozdrav, što se obično kaže. Želele smo da se crvenim gerberima oprostimo od nje.
Tužna zbog jugoslovenske tragedije
– Sećam se kad sam kao mlada studentkinja italijanskog jezika na fakultetu u Padovi, puna mladalačkog entuzijazma za diplomski rad, izabrala, po preporuci mog profesora Artura Kronie, hrvatskog pisca Janka Polića Kamova jer sam bila na neki način zaljubljena u južnoslovenske narode i u Jugoslaviju. Veoma sam bila tužna i pogođena tragičnom sudbinom i nemilim događajima koji su se odigrali devedesetih godina, kao i samim raspadom jedne tako lepe države. Nisam očekivala takav ružan kraj i rasplet jugoslovenske tragedije jer nemam drugi izraz osim tog – tragedija.
Dva puta pročitala „Na Drini ćupriju“
Amedea Regaco je čitala skoro sve srpske pisce koji su prevedeni na italijanski jezik, a roman našeg nobelovca Ive Andrića „Na Drini ćuprija“ pročitala je dva puta, kao mlada studentkinja i mnogo godina kasnije, kada je otišla u penziju 2002. godine. Drago joj je što je upoznala našu književnicu Grozdanu Olujić i što je recenziju za koautorsku dvojezičnu zbirku stihova „Na granicama sećanja“ („Ai confini della memoria“) napisao Moma Dimić koji je za njene stihove rekao da u njima ima crte kosmopolitizma, da čovek nikada i nigde nije stranac, da granice i barijere zapravo ne postoje i da svaki grumen zemlje ima ukus domovine i slobode.
Ima šta da priča unucima
Amedea je sa suprugom Paolom proputovala i videla mnogo zemalja. On ju je upravo ubedio da krene u Srbiju u julu 2009. pošto on nije mogao da joj bude saputnik jer je u oktobru prethodne godine imao iktus lakšeg oblika. Delili su život 49 godina, ali ju je on napustio u julu 2012. Imaju dvoje dece, sin Alberto (56), ekonomista, radi u Milanu, a kćerka Paola (51) je advokat. Unuci Flavia, Frančesko i Marija su joj obogatili život i vrlo im rado priča o svom lepom putovanju u Beograd.
