Dolazak u Dom kulture, ili kako to u Australiji kažemo “Community centre“, na poziv prijateljice, doktorice Jelene Radosavljević, bio je prijatno iznenađenje.
Na vrhu zdanja, u tamošnjem restoranu, u Severnom Ficroju u Library ulici, utorkom se redovno okuplja grupa sjajnih žena, ali i muškaraca, koje predvodi Rada Nešovanović (91), rodom iz okoline Gornjeg Milanovca.
– Rada ovo zove Multietnička Slavik grupa. Neki put imamo po 40 ili 50 ljudi na ručku, danas nas je nešto manje. Dovoljno je da se plati članarina i ručak, koji služimo – priča Marija Prica (78).
I zaista za stolovima sede članovi grupe i uz obilan ručak veselo ćaskaju. Svi se utrkuju da me posluže, a glavne su Rada, Milesa i Milanka.
– Vidiš ti kakve mi ovde ručkove imamo – veselo me pita Marija, kako se ispred mene nižu posluženja, a priča nastavlja.
Pitam je da li je to mnogo posla za Radu, a ona će veselo: „Izgleda da nije kad može da organizuje“, što su ostale uz smeh odobrile.
– Sa ovim godinama mi je malo teže, ali inače ja sam ranije to mogla bez problema. Sada su nekako godine teške – mudro će Rada.
I vajka se da je poslednje tri, četiri godine imala uspona i padova, na šta će doktorica Jelena, inače njen GP, da je i pored svega uspela da se vrati tamo gde je bila.
Saglasna je Rada i priča da je imala više operacija, ali da mnogo voli društvo, te da ih je u njihovim redovnim druženjima, kao što su zajednički ručak ili odlasci na četiri-pet dana kampovanja, samo korona sprečila.
Slaže se s mojom ocenom da je daleko više žena nego muškaraca na ručku.
– Slabo služimo piće, pa imamo manje muškaraca. Petkom ih je više, jer se služi piće, i a ima i muzike. Ovu dvojicu što vidite, oni uvek dođu, lepo ručaju, plate, i oni su naši prijatelji, drugovi – u poverenju će moja sagovornica.
A, kakvi bi to bili ženski razgovori da se nije povela priča o tome odakle je ko i kada došao u Australiju, koga ima od porodice ovde…
– Muž je bio Makedonac, a ja sam rođena u Šumadiji. Udala sam se za njega i živela tamo 32 godine. Kad je muž stigao ovamo odao se, onome što je najgore ovde: kocka, konji, žene. Ja sam došla sa moja tri sina 1971. godine. Morala sam odmah da počnem da radim, Makedonka me zaposlila. Tamo su svi bili Grci, samo sam ja bila Jugoslovenka. Bilo je teško, i jezik je bio težak. Ama izdržala sam, jer je decu trebalo školovati. Sva trojica su se oženili, imaju dobre poslove i rade, imaju kuće, ovaj srednji je već petu kuću napravio. Imam tri snaje, petoro unučadi i sedmoro praunučadi. Živim sad sa najstarijim sinom koji se razveo od žene, Italijanke, posle 25 godina braka. Ne mogu da kažem da sam happy. Nisam. Ama srećna sam – u jednom glasu, sa mnogo i tuge, i mudrosti u glasu mi Rada ispriča svoj život.
A, bio je to samo početak nizanja ženskih životnih iskaza.
Marija Prica je tako u Australiju stigla iz Vinkovaca, sedamdesetih, sa mužem i sinom.
– Međutim, posle svega tri meseca, muž mi je umro. Ali je došao i drugi sin, tako da dobro je, zadovoljna sam – setno će Marija.
Ljubica Arsenin (82) kaže mi da je njeno devojačko prezime Jovančević.
– U Australiji sam skoro 60 godina. Došla sam iz Novog Sada. Ovaj što sam živela s njim, hteo je da ide u Nemačku, pa smo tamo bili šest meseci, i onda smo predali za vizu za Australiju. Došli smo u Novi Južni Vels, pa smo tamo živeli, a na kraju smo prešli u Melburn. Imam dve kćerke, ali živim sama – ukratko će Ljubica.
Sve su mi dame izuzetno simpatične, posebno što nijedna na pitanje – koliko godina ima, nije odgovarila s godištem rođenja. Tako sam nekako mogla i da ih razlikujem, jer su ili nešto starije, ili nešto mlađe od moje majke.
Na to ko je stariji, a ko je mlađi, Ljubica pola kroz šalu, a pola kroz zbilju kaže:
– Mladost nam je ostala u Australiji!
I kao što je Kaća Đurović (74) sa mužem došla iz Vrbasa u Australiju pre 50 godina, jer im je sva rodbina već bila ovde, Milka Brković (91) je sa Korduna stigla na Peti kontinent, negde u isto vreme, 1972.
I zaista, ređaju se imena žena koje su, kako Anđa Kovačić (76) kaže, već pola veka u Australiji.
– Pola veka Srbadija čeka! – veselo će Anđa i priča da je došla iz Bosne, odakle je i njen muž, samo što su njegovi, kao kolonisti stigli u Šajkaš, 15 kilometara od Novog Sada 1945. godine.
U tom istom Novom Sadu njen muž je godinama radio u trgovini.
U Australiju je 1971. godine stigla i Selina Husović (82) i to iz Sarajeva, zatim i Jelica Bosiljko (78) rodom od Pančeva. A, Vida Vujasević (86) je stigla iz bivše Jugoslavije, iz Slavonije, samo godinu dana ranije.
Darka Čipranić (82), Srpkinja iz Hrvatske, kako kaže, je došla još 1963, dok je Ljubica (71) sa Kupresa došla na Peti kontinent najkasnije 1996. godine.
Sve se slažu da ova druženja za njih znače mnogo. Nije to samo ručak, to je prilika da razmene koju reč, da se našale, da se sete, da razmene nove informacije na njihovom, dobro poznatom jeziku.
Kako su mi rekle, najvažnije je da su svi dobro došli i da se niko ne pita koje je nacije.
“Prošli smo sito i rešeto“
Kada je na moje pitanje – kako su se snašli u Australiji, Ljubica sa Kupresa odgovorila: “Snašli smo se. Ni najbolje, ni najgore, u sredini smo. Zadovoljni smo, sad, trenutno smo zadovoljni“.
Na te reči me zove Anđa i kaže:
– Darling, to su bili teški trenuci. Došli su u tuđu zemlju, ne znaju engleski. Bili smo u kampusu, svi, bez obzira ko je i šta je. Iz cele Jugoslavije. Razumeš? Posle odatle ideš na posao. Ruskinja je radila u ofisu. Dođe se izjutra kod nje, napiše ti adresu, napiše ti broj fabrike, i ti sada moraš da ideš. A, ne znaš ni đe je ta adresa, ni gde se nalazi. Nije bilo našeg naroda. Prošli smo sito i rešeto darling, da ti pravo kažem. A kod Engleza smo bili na svakoj stopi: „Bloody Wog, go back your country, bloody Wog, go back your country“. Svaka stopa i korak – jetko će Anđa.
– I izborili ste se? – pitam.
– Naravno da jesam – srčano će moja sagovornica.
– Hvala bogu – odgovaram.
– That’s all right – veselo će Anđa.
“Nije za priču, niti za diskusiju“
Dve desne Radine ruke, njena velika pomoć, jesu Milesa Prica (80) i Milanka Marković (76).
– Iz ljubavi prema teta Radi, mi joj pomažemo, a i lepo je druženje – kaže nam Milesa koja je iz Beograda stigla u Australiju 1973. godine.
Milanka je stigla još ranije, 1968. iz Loznice. Međutim, na pitanje, kako je bilo na Peto kontinentu prvih godina, Milanka kaže da nije za priču.
– Samo ko je bio u Bonagili, zna kako je bilo. Ne pričam, ne diskutujem o tome. Sad je sve dobro. Pomažemo teta Radi i druženja su odlična – neveselo će Milanka.
“Nužda zakon menja“
Stevanija Bulatović je zahvaljujući svojoj kćerki Jeleni došla u Australiju.
– Nužda zakon menja. Ostala sam sama, muž mi je umro pre 17 godina, a Jelena je jedinica, i imam dva unuka. Upravo ta želja za decom je prevagnula da i ja dođem. A i kada sam videla da ne mogu više sama, onda sam rešila. Moji unuci su pre svega dobri ljudi, zatim obojica imaju po dva fakulteta, i jako su mi privrženi. Gde god idu donesu mi poklon, dođu, posete me, zovu me, mada ne mogu oni uvek da se jave kad ja hoću da ih čujem – veselo će moja sagovornica.
Ona dodaje da je ceo radni vek provela u Glavnom telefonu Beograd, sadašnjem Telekomu, gde je radila 35 godina.
