Peter Handke je jedinstvena sudbina koja je uspela da privuče na sebe pažnju: čak i ako se zna da je bio na našoj, srpskoj strani, on je ipak dobio Nobelovu nagradu.
– Ja sam u jednom trenutku pomislio: ako on dobije Nobelovu nagradu, jedino što mi ne smemo nikad da uradimo je da priznamo Kosovo – kaže Emir Kusturica, povodom svoje knjige „Autobiografija o Handkeu“.
Na pitanje da li se može govoriti o izvesnoj sličnosti sa austrijskim piscem, pre svega u težnji ka slobodi, ali i primljenoj porciji udaraca koja uz to ide – slavni reditelj kratko odgovara:
– Ja više ličim na Hajduk Veljka.
S uverenjem da nema bolje priče o sebi od one koju pričamo o drugima, proslavljeni reditelj svoje novo četvrto prozno delo posvećuje austrijskom nobelovcu, ističući u prvi plan sve ono što ga je učinilo jedinstvenom i osobenom književnom ličnošću.
– U knjizi govorim o čoveku koji proističe iz najveće tradicije evropske književnosti, romantičarske, a kasnije i moderne i postmoderne, koje je on odbacio svojim nekonvencionalnim jezikom. Taj jezik nije imao široku publiku, ali je Handke kao pojava imao ogromnu publiku zato što je bio jedina kopča sa sedamdesetim godinama, vremenom kada se svet bunio i imao pravo glasa. Mi danas živimo u vremenu apsolutne eksploatacije i gubitka pozicije onih koji treba da nam budu parametri – objašnjava Kusturica.
Handke, hodočasnik, apostol, speleolog
– Mislim da je Handke po svom psihološkom profilu i po svojoj moralnosti čovek koji u svakom pogledu zavređuje mnogo, ne samo moju knjigu. A ona je ispresecana mojim putovanjem i boravkom u Stokholmu, sa fiksacijom koja je simbolički predstavila Handkeov život. Zamišljao sam ga kao čoveka koji prelazi one zategnute sajle kao maestro ekvilibrijum, kao nekog ko – u vreme kad ne možemo da ga nađemo telefonom ili preko drugih – zapravo nastupa u fraku i sa letvom kojom održava ravnotežu. Njegov život izvan literature bio je hod po žici, budući da je ostao hrišćnin koji se na našem slučaju pokazao kao neko ko je u stanju da se žrtvuje za pravdoljublje. Međutim, u Handkeovom slučaju bogatstvo i raspon njegovog eksperimenta je tema moje knjige i utoliko sam pomislio da bi najbolje bilo da se zove „Autobiografija o Handkeu“, iako postoji čuvena „Autobiografija o drugima“.
Uverenje da je Handke istinska kopča sa pobunjenim svetom koji ima pravo glasa, Kusturica pojačava stavom da je upravo austrijski nobelovac jedan od književnika koji maše tom usamljenom zastavom iz sedamdesetih.
– On nikad nije dozvoljavao da ga proguta tržište, nikad nije činio ustupke tržištu ali vidite kako uspeva ta jedinstvena sudbina da privuče na sebe pažnju: čak i ako znamo da je bio na našoj, srpskoj strani, on je ipak dobio Nobelovu nagradu. Handke je hodočasnik, u mojoj knjizi on se zove Petar apostol speleolog. Zato što apostolski deluje, ali to delovanje nije smešteno između velikih događaja i tema. To je pisac koji je od splitskog čistača cipela pravio sveca, a od svoje posete Skoplju kad je video one brojne kape – napravio je čitavu simfoniju… Handke nam je ukazao na taj zanemareni svet i, kako je sam rekao na dodeli Nobelove nagrade, na to da je ushićenje najveća ljudska moć.
U Stokholmu se dogodila velika pobeda
Reditelj otkriva da je upravo u zbiru tih i takvih impresija koje je Handke ostavio na njega napravio ovu knjigu.
– To je roman ispresecan esejiziranjem i rekonstrukcijom Handkeovih poseta Kosovu i Republici Srpskoj. U svakom slučaju proveo sam poslednjih godinu i po dana boreći se sa vlastitom nepismenošću– kako reče jedan Drugosrbijanac, mada ja mislim da smo svi mi manje-više nepismeni dok ne dokažemo obrnuto.
Kusturica potvrđuje da su pobuna, pravdoljublje i žrtvovanje ključne reči koje su ga trajno povezale ne samo sa Handkeom, nego sa svim ljudima sa tim svojstvima.
– U Stokholmu se dogodila pobeda, velika, jer je nagrada dokaz nevinosti njegove duše. Iako je konzervativni hrišćanin, Handke je mnogo eksperimentalniji od Bernharta kojeg slavi druga Srbija, a koji je dobar zato što izvodi dokaze da u zabitima Austrije još uvek postoje nacisti. Handke je govorio mnogo univerzalnijim jezikom pa je tako nelogično da nije postao guru druge Srbije nego neko drugi koji je očigledno programski fokusiran na to da se dokaže da su Aleksinac i Jagodina jednako što i Albah ili neka druga zabit u kojoj se razvija fašizam. Ako postoji slobodan čovek danas to je Peter Handke – nedvosmislen je Kusturica.
