Redakciji „Vesti“ javila se Ljiljana Čolić iz Topole, majka dvoje nekadašnjih štićenika našeg Humanitarnog mosta, brata i sestre Aleksandra i Jelene koji su preminuli posle dugogodišnje teške bolesti, s molbom da prenesemo njenu zahvalnost Živki i Milanu Miletiću iz Australije. Od ovih plemenitih ljudi Ljiljani je stigla novčana pošiljka u iznosu od 13.000 dinara i, kako kaže, neizmerno im je zahvalna.
– Oni su divni. Živka je neko vreme živela u Topoli, gde je njena porodica došla bežeći iz Petrinje u Hrvatskoj od ratnih zbivanja. Bile smo koleginice i radile zajedno u Šumadija prometu, ona kao pravnica, ja kao daktilografkinja. Sprijateljile smo se, znala je moju situaciju i uvek bila spremna da pomogne – priča Ljiljana Čolić.
Potom su se, prema njenim rečima, Miletići odselili u Australiju.
– Pomagali su dok sam se borila sa bolešću sina i nastavili kada je i ćerka pala u krevet – objašnjava ona.
Gubitak dece
Ovu napaćenu ženu pratila je nesreća za nesrećom. Izgubila je najpre supruga, potom ostala bez sina Aleksandra koji je deceniju i po bio štićenik našeg Humanitarnog mosta, na godišnjicu njegove smrti i bez brata, a prošle godine u novembru umrla je i ćerka Jelena. Ona je kao i brat imala nepoznatu bolest koja se manifestuje odumiranjem ćelija mozga. Ni Aleksandar ni Jelena nisu dočekali ni 50. godinu života. Oboje su bili prikovani za invalidska kolica, a bolest je, objašnjava ona, kod oboje stigla iznenada.
– Aca je usled odumiranja ćelija mozga izgubio životnu bitku. Od ove nedovoljno istražene, veoma teške bolesti, patila je i Jelena koja je do pre desetak godina bila zdrava, vesela, požrtvovana i dobar radnik. Onda je krenulo, takoreći, preko noći. Izgubila je vid, teško je govorila, a nije mogla da se pokreće. Trpela je velike bolove – priča kroz suze Ljiljana.
Seća se da je sin, iako su ga noge izdale i morao je u invalidska kolica, do zadnjeg časa bio vedrog duha. Sa ćerkom je, kaže, bilo još teže, jer je kod nje nastupilo i slepilo, a ne samo da su je noge potpuno izdale, već je i ruke jedva mogla da pokrene.
– Nju sam presvlačila, pojila i hranila, ništa nije mogla sama. Zbog bolova je glasno jecala, a meni se srce kidalo – priča kroz suze.
Humana nacija
Preživljavali su, prema njenim rečima, zahvaljujući divnim ljudima.
– Osim materijalne pomoći, izdaleka su nam upućivali tople reči, hrabrili nas i bodrili da izdržimo – seća se Ljiljana koja sada živi sama.
Priseća se kako je pre više godina, zahvaljujući našoj novini, njenom sinu stizao novac sa raznih kontinenata, a nastavilo se i tokom bolesti ćerke.
– Od vaših plemenitih čitalaca tada ne samo iz Evrope i Australije, već i sa severnoameričkog kontinenta su stizale novčane pošiljke. Zahvaljujući tome sam mogla da kupim neophodne lekove mom Aci i sve ostale potrepštine i da mu olakšam teške dane – priča Ljiljana Čolić.
Zahvalna je kaže i komšijama i sugrađanima koji su takođe pomagali.
– Oni su nesebično davali koliko su mogli. Najčešće dok prolaze pored naše kuće i pod prag stave 50-ak evra – objašnjava nesrećna majka.
Od više nego dragocene pomoći prvenstveno iz dijaspore, ali i Srbije uspevala je da bije bitku za život svoje dece, što je duže mogla.
Dok joj suze ponovo naviru, šalje veliki pozdrav svim donatorima i, kako naglašava, ostalim sunarodnicima širom planete.
– Šta mogu da kažem, nego da smo mi Srbi jedinstven narod. Divni smo, plemeniti, saosećajni, boli nas muka, bolest i nemaština drugog. Fantastično je što u ovo ludo vreme u celom svetu svoje najlepše osobine nismo izgubili i ne damo ih. Neka tako i ostane – poručuje ona.
„Vesti“ su nam potrebne!
Ljiljana Čolić stiče i da mnogo duguje „Vestima“ jer, kako kaže, „da nije bilo vas, ne bi bilo ni nas“, odnosno, ljudi ne bi ni čuli za njihove patnje.
– Ogromna zahvalnost „Vestima“ na humanoj misiji i pomoći ne samo meni, već mnogim ljudima tokom više od tri decenije postojanja. Vaša podrška je dragocena u spasavanju mnogih života. Nažalost, u slučaju moje dece zbog nasledne bolesti pomoći nije bilo – priča Ljiljana.
Ističe da „Vesti“ moraju da preguraju sadašnje teškoće i opstanu.
– Šta bi puno ljudi kojima pomažete pišući o njihovom siromaštvu i patnjama? Mora vam se pomoći, da biste nastavili da pomažete – kaže ona.
Dar sugrađanina
Ljiljana priča kako je Jeleni plemeniti mladi čovek koji ima firmu kupio najbolja invalidska kolica koja koštaju više od 1.000 evra.
– Ćerka je preminula posle svega pet dana od kada ih je dobila. Htela sam da mu vratim, ali je kazao da ne treba, već da ih dam nekome kome su potrebna – rekla je Ljiljana Čolić.
