Svetomir Nikolajević je jedna od onih ličnosti iz srpske istorije prema kojima vreme nije imalo milosti. Ovaj veliki istoričar književnosti i političar bio je prvi Srbin koji je nominovan za Nobelovu nagradu, a danas je gotovo zaboravljen.
Svetomir Nikolajević rođen je 27.9.1844. godine u Raduši, selu blizu Brankovine.
Studije je završio u inostranstvu, a istoriju svetske književnosti studirao je na najprestižnijim svetskim univerzitetima – u Cirihu, Berlinu, Parizu i Londonu.
Kada se 1871. godine vratio u Srbiju, međutim, radio je kao običan pisar, uprkos visokom obrazovanju. Ipak, samo nekoliko godina kasnije, tačnije 1874. godine, Nikolajević biva postavljen za profesora Velike škole, a iste godine postao je i član Srpskoga učenoga društva.
Pometnja u Skupštini
Otprilike u to vreme, počeo je malo više da se zanima za politiku. Tako je postao jedan od osnivača Narodne radikalne stranke, a 1880. godine je izabran i za jednog od narodnih poslanika.
Poznat je njegov govor iz 1881. godine, kada je govorio protiv Bontuovog ugovora. Naime, ugovor se bavio zajmom od Generalne unije kako bi se izgradila železnica.
Smatrajući da je Bontu zapravo „pod pokroviteljstvom“ Austrijske monarhije, tvrdio kako bi Srbija umnogome izgubila na nezavisnosti potpisavši takvo nešto. Sve koji su bili za takav ugovor nazvao je izdajicama balkanskih naroda, što je izazvalo veliku pometnju u Skupštini.
Osnivač nekoliko društava
U Beogradu je, 1886. godine, osnovao rodoljubivo Društvo Sveti Sava, čiji je prevashodni cilj bila odbrana srpskog naroda od egzarhata Bugara u Staroj Srbiji, ali i da pruži podršku Srbima u BiH i u ostalim okolnim zemljama.
Deviza ovog društva posle Prvog svetskog rata bila je: „Brat je mio, koje vere bio“.
Nekoliko godina kasnije, osnovao je i Društvo Kralj Dečanski, koje je pomagalo gluvonemoj deci, ali i Bogoslovno-učiteljsku školu.
Zdravica koja skupo košta. Pad, a zatim i uspon
Nakratko je bio gradonačelnik Beograda, 1887. godine, ali je ključna činjenica da je dve godine ranije, 1885, odlučio da istupi iz Radikalne stranke i da napravi potpuni zaokret: počeo je da se suprotstavlja političkim strankama uopšte.
Nikolajević je 26.7.1890. godine održao jednu zdravicu, na banketu zahvalnosti kralju Milanu, koji je još ranije abdicirao. Govorio je o tome kako su radikali kršili Ustav nakon kraljevog odlaska, i, logično, zamerio se nekadašnjim saborcima iz stranke, prenosi Srpska enciklopedija.
Odmazda je došla u vidu penzije, mada se Nikolajević vratio da predaje u Velikoj školi samo dve godine kasnije. Kada se kralj Milan vratio u Srbiju, 1894. godine, radikali su dali ostavke i formirana je nova vlada. U njoj je Nikolajević dobio mesto ministra unutrašnjih poslova.
Predsednik vlade i osnivač masonske lože
Već 2. aprila 1894. godine Svetomir Nikolajević postao je predsednik Vlade Kraljevine Srbije. Ova vlada je 29. aprila ukinula zakone o progonstvu kralja Milana i kraljice Natalije, a kada su radikali počeli da širom Srbije skupljaju ljude protiv ovog ukaza, Nikolajević je naprosto zabranio radikalske skupove.
Kasacioni sud je ovaj ukaz poništio. Međutim, tada je kralj iskoristio svoja ovlašćenja, ukinuo radikalski Ustav i na snagu vratio namesnički Ustav iz 1869. godine. Ovakvo menjanje Ustava je, prirodno, stavilo Nikolajeviću veliki teret na leđa.
Njegova vlada našla se između kralja Milana i kralja Aleksandra, a kulminacija svega toga bio je pad vlade 27.10.1894. godine. Nikolajević, ipak, postaje predsednik Skupštine godinu dana kasnije.
Zajedno sa Đorđem Vajfertom, osnovao je masonsku ložu „Pobratim“ 1890. godine, a kao slobodni zidar bio je u vezi sa mađarskom masonskom ložom.
Nominovan za Nobela
Godine 1901. je imenovan za doživotnog senatora, a već 1903. postao je poslanik u Grčkoj. Te godine je i penzionisan. Zanimljivo je napomenuti da je 1915. godine Svetomira Nikolajevića Međunarodni mirovni pokret predložio za Nobelovu nagradu za mir.
Nobelova nagrada za mir nije ni dodeljena te godine. Ipak, Svetomir Nikolajević ostaće zapisan u istoriji kao prvi Srbin koji je za nju bio nominovan.
Preminuo je 1922. godine, u Beogradu, gde je i sahranjen na Novom groblju.
