Jedna od monahinja manastira Koporin, mati Nina, samo do avgusta 2010. godine je zabeležila imena 124 deteta koja su rođena pošto su se njihovi roditelji prethodno u ovoj srpskoj svetinji molili Bogu ili im je za dobijanje dece pročitana molitva Svetom Stefanu. Najviše tih roditelja decu je dobilo posle 10, 17 ili 30 godina bezuspešnih pokušaja.
U knjizi „Deca koporinska“, novinarka Slavica Barbarić je navela priče više desetina tih bračnih parova.
Takva je ispovest Lepe Ivković, profesora fizičkog vaspitanja iz Smedereva koja je posle 29 godina, u 53. godini života uspela da dobije sina. Bilo je to 2003. kada se rodio Stefan. Ime je dobio po zaštitniku manastira.
– Prvi put smo došli u manastir Koporin 1. avgusta kad su bile otvorene mošti Svetog despota Stefana. Pomolili smo se pred moštima i ja mislim da je Sveti despot našu molbu uslišio. Dolazili smo potom vrlo često. Sveštenik nam je čitao molitvu, uzimali smo osveštanu vodu odavde, tako da verujem da nam je to pomoglo, mnogo. Jer mi se 29 godina lečimo, sve moguće lekove smo pokušavali i operacije, ali mislim da je ovo poslednjih godina, dolazak u Koporin, pomoglo. Ovde se čovek posebno oseća, ovo sveto mesto svima daje neko olakšanje – ispričala je ova žena.
Jerej Milan Pavlović, jedan od dvojice duhovnika manastira, kaže da se najviše ljudi okupi kada je manastirska slava, 1. avgusta na Svetog Stefana Lazarevića i 15. avgusta kada je izvršen prenos njegovih moštiju. Tada se i otvara kivot, pa svi zainteresovani mogu da celivaju mošti svetitelja.
– Ali, dolaze nam vernici i kad su drugi crkveni praznici. Takođe, više ih je tokom vikenda nego radnim danima. Neki dolaze da bi prisustvovali službi, drugi da bi im pročitali molitvu, a treći kako bi ih ispovedili ili samo razgovarali sa njima. Nije sporno da se u manastiru Koporin odigravaju čudnovata isceljenja, ali za mene je mnogo lepše kada vidim da se neka osoba iscelila iznutra, a to je moguće razgovorom. Mnogo je onih koji dolaze u manastir ne da bi tražili fizičko zdravlje, već zato što imaju duhovnu potrebu, zato što tragaju za mirom. I ta promena je zaista fascinantna kod ljudi koji se iscele tako što pronađu Boga – priča otac Miloš i dodaje da sama činjenica da su u manastiru uz monahinje i dva duhovnika govori o broju vernika koji dolaze. Objašnjava da je njegova dužnost da bude pravi domaćin.
– Kao što ćete se vi potruditi da budete dobri domaćini svakom gostu, tako je i naš posao da budemo dobri domaćini i zadovoljimo duhovne potrebe svakog od ljudi koji dođe. Čovek je danas previše razočaran u ljude, plaši se, ali kad vidi da preko puta sebe nema nikoga ko je gord, ko želi da čuje njegovu priču, onda se otvore i tako pomogne najviše sebi. Moja dužnost je da svakome ko to želi i omogućim – priča ovaj sveštenik.
Nina i Simeon
Posle sedam godina braka, Lidija i Zoran Todorović iz Smederevske Palanke su na Svetog Savu, 27. januara 2010. godine, postali ponosni roditelji jedne Nine. Lidija kaže da je sa suprugom prisustvovala službi u manastiru Koporin 18. maja 2009. na praznik Svete Irine.
– Bila je puna crkva i osetio se tako neki blagoslov da smo svi plakali. Posle dva-tri dana ostala sam u drugom stanju. Eto, Bog nam je dao dete i termin je bio 14. februar, ali Gospod je tako hteo da se ona rodi baš na Svetog Savu i Svetu Ninu Gruzijsku i po njoj je dobila ime. Istovremeno i naši kumovi koji su bili sa nama na molitvi, a ne znam da li je i njima čitana molitva, takođe su dobili dete, Simeona. Mali se rodio na Svetog Simeona Bogoprimca i nosi njegovo ime. Ima još kojima su čitane molitve i koji su dobili decu – ispričala je Lidija novinarki Slavici Barbarić.
Oko crkve mošti 15 monaha
Oko manastirske crkve nalazi se i grobovi 15 monaha. Do ovog otkrića se došlo kada su u manastiru počeli da prave kišnu kanalizaciju. Ti grobovi se nalaze oko temelja crkve, a pronašli su ih stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture radeći drenažu oko crkve.
– Kopali su malo dublje od stope i na dubini od oko 80 santimetara, bukvalno oko cele crkve pronašli mošti. Svi skeleti su bili očuvani, žutih moštiju i belih zuba. Ne postoje podaci ko je tačno od monaha tu sahranjen, ali postoji priča da su baš u ovom manastiru za vreme Turaka poubijani svi koji su u tom momentu bili tu. Arhitekta Rade Prokić iz Kragujeca je pronašao pismo upućeno knezu Milošu. Monasi koji su tada došli u manastir su pisali knezu da su zatekli oštećenu crkvu i kapela bez krova. U tom pismu su naveli i da su videli kako se podiže plameni stub od zemlje prema nebu toliko sjajan da su monasi popadali. „Više ne možemo da ćutimo, jer se to sve češće pojavljuje“, obavestili kneza, posle čega je on popravio crkvu – svedoče monahinje manastira Koporin.
