Maljković (52) je u karijeri trenirao Jugoplastiku (Split), Barselonu, Limož, Panatinaikos, Rasing, Malagu, Real i Taukeramiku. On je osvojio četiri evropske titule (1989. i 1990. sa Jugoplastikom, 1993. sa Limožem i 1996. sa Panatinaikosom).
Finalni turnir Evrolige biće odigran od 7. do 9. maja naredne godine u Parizu.
"Nedavno je Jugoplastika izabrana za najbolji evropski tim svih vremena, ali nije bilo tako kad sam počinjao da radim u klubu. Duško Ivanović, Petar Naumoski i Zoran Savić tada nisu bili u timu, plus što smo uvek igrali bez stranaca. Investirali smo u mlade igrače i to se isplatilo. Verujem da tada nijedan sportski kolektiv nije radio kao Jugoplastika. Nismo imali nijedan slobodan dan, trenirali smo naporno uprkos tome što smo bili mlad tim. Moji igrači su voleli košarku i bili su veliki profesionalci, koji su posedovali neverovatnu želju za svakodnevnim napredovanjem. Za četiri godine koliko sam bio trener Jugoplastike, odigrali smo 324 utakmice, a zasluge za razvoj tog tima ima i španska košarka. Svaku nedelju koju smo leti imali slobodnu koristili smo da odigramo prijateljske utakmice širom španije. Igrači poput Tabaka, Perasovića, Ivanovića i Savića, koji su se posle Splita preselili na Iberijsko polustrvo znali su bolje španiju nego neki lokalni košarkaši. I ja sam kao trener Barselone često vozačima pokazivao put do dvorane u malim mestima gde smo igrali utakmice", rekao je Maljković za zvanični sajt "Evrolige".
On kaže da je Barselona bila jedno vreme najbolji evropski klub.
"Barselona je bila najbolji evropski klub osamdesetih godina. Kroz čitavu tu deceniju su bili dominatni. O tome sam često razgovarao sa Bogdanom Tanjevićem. Imali su veliki tim, sa dva igrača na svakoj poziciji, kao što su Solozabal i Kosta na plejmejkeru ili Epi, Krespo, Sibilio i Himenez na krilnim pozicijama. Pod košem su imali Odija Norisa, dugo godina najboljeg Amerikanca u Evropi. rebalo je da budu uspešniji tih godina, ali na kraju krajeva, finale je jedna utakmica u kojoj nikad ne znaš šta možeš da očekuješ. To se desilo i 1991. godine, kada sam ja vodio Barselonu, protiv Jugoplastike. Tada sam očekivao da nas Kukoč i Perasović neće dobiti, ali da će Zoran Savić odigrati odličnu utakmicu. Tako je i bilio, Savić je bio MVP tog meča, a veliku pomoć imao je od Ejvija Lestera, kome je to jedina utakmica koju je odigrao dobro", dodao je Maljković.
Srpski stručnjak je istakao da je titula sa Limožom bila nezaboravna avantura.
"Nikada to neću zaboraviti. Stigli smo u Atinu u pratnji svega 150 ljudi. Nisu čak ni svih 150 bili navijači kluba. Neki su došli da vide Atinu, posete Akropolj. Grčki novinari su zbijali šale na račun starosti našeg tima. Govorili su da smo gerijatrijski tim pun osamdesetogodišnjaka. Pripremali smo se veoma dobro i imali smo dva izvanredna igrača, Majkla Janga i Jure Zdovca. Takođe smo imali dva najbolja francuska igrača svih vremena Rišara Dakurija i Džima Bilbu. Većinu sezone igrali smo sa centrima nižim od dva metra, Bilbom i Markom M’Baijom. Uradili smo veoma dobar posao za moje četiri godine u Limožu, gotovo onoliko dobar kao u Splitu. Jako mnogo smo trenirali, između ostalog zato što u Limožu nije imalo bilo šta drugo da se radi. Stalno je padala kiša, u gradu nije bilo predstava, koncerata, ničega", rekao je Maljković.
On kaže da je rasplakao Tonija Kukoča kojem je pokvario oproštaj od Evrope.
"Uslovi za rad su bili fantastični pa je bilo jako teško pobediti nas. Morali ste da igrate stvarno mnogo dobro da pobedite Limož. Pobedili smo sve dobre timove Evrope. Naša hala stalno je bila ispunjena do poslednjeg mesta, čak je i danas tako u Limožu, iako je tim u drugoj ligi. Na tom Fajnal foru pobedili smo Real sa Sabonisom i Beneton sa Kukočem. Jedna stvar je sigurna, Kukoč je želeo da se oprosti od evropske košarke neporažen na klupskom nivou od vremena kad je bio kadet. Bio je optimista pre utakmice, ali se stvari nisu odvijale kako su zamislili u Benetonu. Plakao je dugo posle utakmice, a svoj dres je poklonio mojoj deci. Plakao je čak i na aerodromu", rekao je Maljković.
Maljković je poslednju titulu u Evroligi osvojio sa Panatinaikosom.
"Nikada nam nije bio teret novac koji je potrošen na nas. Kada ste u finalu, u utakmici koju morate da dobijete, ne razmišljate o novcu nego o taktici i načinu na koji možete da pobedite. Nije bilo lako povezati sve te igrače u tim, u svlačionici se govorilo pet jezika. Potpuno smo zaslužili da osvojimo Evroligu te godine. Iako se mnogo govorilo o nedozvoljenoj rampi Vrankovića, ali i pre nje Montero je napravio korake. I suđenje u poslednjih par minuta te utakmice potpuno je išlo na ruku Barseloni. Kad smo stigli u Atinu, bio je praznik. Dočekalo nas je mnogo ljudi koji su želeli da proslave prvu titulu prvaka Evrope jednog grčkog kluba", izjavio je srpski stručnjak.
On kaže da su ključni igrači u grčkom klubu bili Dominik Vilkins i Stojko Vranković.
"Sa Vilkinsom sam imao problema na početku. To je bilo razumljivo, nikada nije radio tako naporno u avgustu. Stalno je sa sobom nosio inhalator, a mislio sam da nije imao astmu i da to samo koristi kao izgovor. Jednom sam mu rekao da prima 3,5 miliona dolara i da bi uz te pare mogla i astma da ispari. Dino Rađa, sa kojim je igrao u Bostonu, dao mu je savet da naporno radi ili da neće mnogo igrati bez obzira na ime. Od tada nismo razmenili nijednu lošu reč. Bio je pametan, promenio je ponačanje i pomogao nam da osvojimo Evroligu. Vilkins je bio sjajan igrač i praktično sam nam je doneo Kup Grčke. Vranković nije igrač koga je lako trenirati, ali me je poznavao preko svojih prijatelja Rađe i Kukoča. Iako deluje arogantno, nisam upoznao nijednog igrača sa boljim ljudskim kvalitetima. Sećam se da je u pobedi u Bolonji bio fenomenalan, činilo mi se da je imao 20 blokada. Moram reći da je tada rođen jedan trener, Panajotis Janakis. Razumeo je moju košarkašku filozofiju. Bio je trener na terenu i mnogo mi je pomogao. Pored njega mnogo su mi se dopadali Alvertis i Ekonomu, koji su bili jako hrabri za svoje godine", zaključio je Maljković.
