Mala Srbija „zakucala“ svet i 21. vek

Proslavljena košarkaška imena, samo na jednom mestu, u "Vestima": trener Svetislav Pešić, Dejan Bodiroga, Vlade Divac, Milan Gurović i Dejan Milojević. Povod, anketa specijalizovanog košarkaškog sajta www.ballineurope.com koji je reprezentaciju Jugoslavije iz 2001. (evropski prvaci u Istanbulu) i 2002. (svetski šampioni iz Indijanopolisa), proglasio za najbolji nacionalni tim na Starom kontinentu u prvoj deceniji 21. veka! Nije zaboravljena ni ovogodišnja generacija, koja je, predvođena iskusnim strategom Dušanom Ivkovićem, sa srebrom iz Poljske završila na osmoj poziciji.

"Anketa je priznanje svim reprezentativcima iz ta dva tima, ali i podstrek svim novim generacijama. Posle neuspeha na Olimpijskim igrama 2000. u Sidneju, evropsko prvenstvo, godinu dana kasnije, bilo je prvo iskustvo za sve nas. Imali smo mnogo toga da rešimo u samoj organizaciji, zatim da prilagodimo igru na skraćeni napad od 24 sekunde i za to izaberemo adekvatne košarkaše. Divac se nećkao da li da prihvati ponudu da se ponovo pojavi u dresu sa državnim grbom i, srećom, odustao je", našalio se Pešić.

"Ipak, već tada smo počeli da ga pripremamo za ono što nas je čekalo na njegovom tlu, u Americi. Tako je, u Antaliji, a zatim u Istanbulu došlo vreme Milana Gurovića, kome strašno odgovara igra u tranziciji, zatim oporavljenog Saše Obradovića… O Stojakoviću, dvojici Dejana, Bodirogi i Tomaševiću, da ne pričamo. Uglavnom, sve se uklopilo, svih šest utakmica smo lako dobili, uključujući i završnu, sa domaćinom Turskom, koja se jedina provukla sa jednocifrenim porazom od devet poena. I, ovo srebro iz Poljske je samo potvrda moje teze da je Srbija jedina, bez obzira na neke rezultatske padove, dakle jedina u Evropi zadržala kontinuitet. Slede nas Litvanija i Španija, ali samo naše mlađe selekcije stalno osvajaju trofeje, samo naši dečaci stalno dobijaju MVP priznanja", priča Pešić.

Kapiten, Dejan Bodiroga, nastavlja Pešićevu priču:

"Posle onog tima iz Atine 1995, ovaj iz 2001. sigurno je najbolji. Iako sa dvojicom-trojicom debitanata, dominirali smo u svakom pogledu. Nije bilo lako, pošto je Turska, nošena vatrenim navijačima, igrala sjajno, Španija nagoveštavala ono što je ostvarila dve-tri godine kasnije. Posle debakla u Sidneju, bio nam je potreban jedan ovakav rezultat i do cilja smo stigli u stvarno velikom stilu".

Milan Gurović se, posle izostavljanja sa Olimpijskih igara u Sidneju, kod novog selektora ponovo našao na reprezentativnom spisku.

"U prvi mah sam hteo da odbijem poziv. Nije me baš sokolila pomisao da provedem dva-tri meseca na pripremama, a onda – "ćao". Međutim, posle razgovora sa Pešićem, koji mi je precizno rekao šta od mene očekuje, odlučio sam da reskiram. I, nisam pogrešio! Čast mi je što sam igrao sa takvim veličinama, imaću jednog dana šta da pričam deci", rekao je Gurović.

Za Dejana Milojevića je učešće u Istanbulu značilo oproštaj od dresa sa državnim grbom, pošto ga je u Indijanopolisu "zamenio" povratnik – Vlade Divac!

"Nisam se baš naigrao u Turskoj, osim kada bi razlika baš bila ogromna, ali, to su mi najlepši trenuci u karijeri! Ipak, iako nisam bio glavni igrač, dogodilo se da sam meč protiv Nemaca počeo u petorci, i to još čuvao Novickog! Naime, selektor Pešić je greškom upisao moj broj 13, umesto "četrnaestice" Dejana Tomaševića i sada imam čime da se hvalim", smeje se Miloje i nastavlja, "Tako dobru atmosferu stvarno nikad nisam imao u bilo kojoj ekipi u kojoj sam igrao. Ne znam da li bi me Pešić zvao i za SP u Indijanopolisu, mada je činjenica i da sam bio povređen".

Na to se Pešić obratio Bodirogi:

"Sećaš se da smo pričali o tome da Miloje čuva Novickog i da si se složio da je to pravo iznenađenje. A, i ne moram odmah igraču da saopštim šta ga čeka, posebno ne da će mu direktan rival biti – Novicki".

Kapiten se nije zbunio, pa je uz smeh svih prisutnih replicirao omiljenom treneru: "Nemam pojma o čemu pričaš!"

Red je došao i na SP u Indijanopolisu 2002. Ponovo, glavnu reč ima glavnokomandujući – Svetislav Pešić.

"Opet smo krenuli od početka, pošto je sistem takmičenja na planetarnom prvenstvu potpuno drugačiji od evropskog, prvo što duže traje… Ne zato što smo mi direktno učestvovali u tome, ali stvarno mislim da je to možda i najveći uspeh naše košarke! Nije mala stvar osvojiti zlatnu medalju u zemlji košarke, u gradu u čijoj su blizini načinjeni prvi koraci ove igre, a na parketu svi najbolji košarkaši planete, domaćini sa "drim timom". Pored toga, posle odličnog pripremnog perioda, napale su nas nekakve bakterije, pa smo u Ameriku otišli ranije, sa rovitim igračima. Ipak, dobro smo trenirali, ali smo ceh, ipak, na startu platili porazom protiv Španije. Dobili smo u drugoj fazi Brazil, da bi nas iznenadio Portoriko. Ipak, stigli smo do četvrtfinala i okršaja sa strašnim Amerikancima. E, tu je glavnu ulogu u prvom poluvremenu imao Divac, a u finišu "trojke" Gurovića. U polufinalu, sa Novim Zelandom, nije bilo problema, dok je najteže, ipak, bilo finale sa Argentinom. U svakom slučaju, bilo je to jedno od najkvalitetnijih svetskih prvenstava u istoriji".

Vlade Divac je, kao i 1986. u Španiji (tada najmlađi), i u Indijanopolisu bio spona između stare i nadolazeće generacije.

"Veoma emotivno sam pristupio šampionatu, jer sam znao da se, posle trogodišnje pauze, definitivno opraštam od državnog tima. Bio sam tu više da bih napravio atmosferu, pogotovo za meč sa Amerikancima. Drago mi je što smo ih dobili i prvi put ih isključili iz borbe za medalju. Tada sam, sa Pešićem, ujedinio sve titule u kadetskoj, juniorskoj i seniorskoj konkurenciji. Zapamtio sam kako je pomoćni trener SAD, Greg Popović, posle poraza naterao svoje NBA zvezde da se vrate na teren i čestitaju nam na zasluženom trijumfu. Koliko god sam se radovao tom uspehu, moram da ponovim da, kada bi me naterali da od svih medalja ostavim sebi samo jednu, odlučio bih se za onu atinsku, iz 1995", seća se Divac.

U ulozi kapitena, ponovo Dejan Bodiroga:

"Nijedan klupski trofej se ne može uporediti sa reprezentativnim, a onaj iz Indijanopolisa ima posebnu težinu, jer je dobijen američki drim-tim, i to na svom terenu. Međutim, mi smo u Indijanopolisu bili tim, znali da prevaziđemo krizu posle poraza od Španije i Portorika. Svaki susret je imao svog junaka i – stigli smo do zlata!"

Milan Gurović nije dozvolio kapitenu da ostane skroman:
 

"Kada je teško, daj loptu Bodirogi i rešio si problem. Na kraju krajeva, meni je bilo lako protiv Amerikanaca. Vode deset razlike, četiri-pet minuta pre završetka. Nema tu mnogo da se misli u takvim trenucima. Pukovnik ili pokojnik. I, imao sam sreće, više nego pameti. Udri trojke i – svaka je ušla! Ispadoh junak, a moglo je lako da bude i drugačije.

"Srećom, nije!" – zaključili su posetu "Vestima" velikani naše košarke.