Nesvakidašnja priča Branke i Rodnija Živkovića samo potvrđuje rečenicu da ljubav piše romane. Do susreta sa Brankom, Rodni je bio Srbin rođen u Australiji, sa slabim znanjem srpskog, i pre bi se reklo da je bio više Ozi nego Srbin koji živi u Australiji.
I kad je susreo Branku, u njemu se probudio uspavani Srbin, koji je krenuo da uči srpski, da gleda srpske filmove, da se priseća spremanja nekih starih jela i pića i da obnavlja skoro zaboravljenu srpsku tradiciju.
– Rođen sam u Vajali, malom selu, na 400 kilometara od Adelajda. Moji roditelji su iz Vojvodine, Sremske Mitrovice. Trudili su se da ja razumem srpski, da čuvam našu tradiciju, zatim da naučim kako da pravim kobasice i kulen, da imam baštu. Ja sam učitelj engleskog i radio sam u pustinji. Engleski je za Aboridžine drugi jezik, to je kao kad učiš strance engleskom. Prilično im je teško da ga savladaju. Da bi ste do tamo stigli krenete iz Adelajda i vozite osam sati do Kuber Pidija, a onda ka centralnoj Australiji još šest sati vožnje. Tamo sam radio šest godina. Težak je njihov život. Mesto je malo, svega 200 ljudi, od toga samo desetak belaca, ostalo Aboridžini. Fini su ljudi, ali teško žive, ima puno sirotinje – priča Rodni.
Braka je Rodnija upoznala u Adelajdu.
– Kada sam došla u Australiju pre 25 godina sa Banije, počela sam da radim u Srpskom staračkom domu, ovde u Adelajdu. Tu smo se Rodni i ja upoznali. Počeli smo da se družimo, izlazimo. Rodni je uz mene polako počeo da uči srpski. Pričao je on i tada malo srpski, al’ uz mene mu je bilo malo lakše da na primer nauči padeže. Posle šest godina smo se venčali i to u našem manastiru u Ilajnu. Nakon venčanja smo prvi put otišli zajedno za Srbiju. Za Rodnija je to bio prvi odlazak za Srbiju, i prilika da upozna svoju familiju – uz osmeh priča Branka.
Odlazak u Srbiju je bio prilika da obiđu srpske crkve i manastire.
– Kada smo se vratili iz Srbije otišli smo zajedno u centralnu Australiju, gde je Rodni radio kao učitelj. Moj prvi susret sa centralnoj Australijom je bio kao nešto sa filma, nešto što si mogao da vidiš na televiziji! Moj prvi utisak je bio – ovo je kao divlji zapad, sad će neko da dođe, kao u kaubojskom filmu i počeće da puca. Pusto je, nema tu mnogo drveća, samo neka crvena prašina, cesta kojoj ne možeš da vidiš ni početak ni kraj, i onda dođeš u to malo mestašce, gde je sve drugačije. Imaju malo žbunje, drveće, kućice, mali potok. Sve je tako lepo. Jako je lepa zemlja. Ne možeš da veruješ da u Australiji, gde su veliki gradovi skoncentrisani uz obalu, kad dođeš u centralnu Australiju naiđeš na skroz drugačiji svet. Tamo si izolovan od svega. Najbliža bolnica ti je pet sati vožnje. Ali, ima nekakvu čar, ima lepotu. Nigde nisam doživela, nebo i zvezde kao tamo. Predivno – slikovito opisuje Branka susret sa centralnom Australijom.
I susret sa Aboridžinima je za Branku bio nesvakidašnji.
– Taj prvi susret sa Aboridžinima… prosto drugačiji su ljudi. Oni su jako ponosni na svoju kulturu, i žele svakome da pokažu šta i kako rade. Tako da su nas vodili dnevne izlete, gde su nas učili kako se traže slatki mravi, zatim, veliki crvi, koji su puni proteina. To su nam pripremili i imalo je ukus kao prženo jaje – seća se Branka.
Upravo ovih detalja priseća se i Rodni.
– Pored toga što je izuzetno vruće, nekad i to 50 stepeni, lep je tamo život. Ideš u lov na kengure i guštere, skupljaš crve ili slatke mrave. Dobar je to život – kaže Rodni.
Branka i Rodni su hteli da Aboridžinima uzvrate gostoprimstvo, pa su im u centru pripremali našu, domaću, srpsku hranu.
– Pravili smo im pitu sa sirom, to su mnogo voleli. Svideo im se pasulj u domaći hleb. Svaki dan su me pitali – Branka, Branka kad ćeš da praviš ’srpsku supu’? Na kraju smo im pripremili prase na ražnju. Sve su pojeli, od ušiju do repa! – uz osmeh priča Branka i dodaje da su kasnije danima pričali o tome kako su jeli prase.
Branka i Rodni su Aboridžinima pripremili razna srpska jela i kako Branka zaključuje – vole sprsku hranu. Međutim, ovaj par se nije na tome zaustavio.
– Znali su da smo Srbi, pravoslavci. Mnogo dece mi je prilazilo samo da poljube moj krst oko vrata. Oni su jako pobožni. Kad dođu belci, i kad vas pitaju da li idete u crkvu, oni se interesuju da li verujete. Žele na taj način da saznaju da li si ti dobra osoba ili ne. Oni to tako određuju, ako ideš u crkvu, ti si dobar čovek – ističe Branka.
U centralnoj Australiji bračni par Živkovići su proveli četiri godine. Nakon toga su se vratili u Adelajd, gde su kupili kuću.
– Tada smo i krenuli sa baštom. Imamo malu baštu ispred kuće, gde bilo ko od naših komšija ili ko prolazi može nešto da ubere. Počeli smo da sušimo meso, pečemo rakiju. Rodni i ja smo sada zajedno 12 godina, i za tih 12 godina, Rodni je značajno napredovao u srpskom, tako da može da se našali na našem jeziku, da prati naše filmove. Istina naše šale mu još uvek nisu toliko smešne ko’ nama – veselo će Branka i dodaje da je Rodni mnogo toga naučio od svojih roditelja.
Kako Rodnijevi roditelji nisu više živi, Rodni je, po Brankinim rečima, želeo da oživi ono što je naučio od njih.
– Tako je krenuo da pravi kobasicu i da se seća kako je to njegov otac radio. Priča mi šta je njegova majka pravila, i onda probamo nešto zajedno od tih nekih naših, starih domaćih proizvoda da napravimo. Mnogo je zainteresovan za našu kulturu, istoriju, našu crkvu, naše manastire. Nadamo se da ćemo uskoro ponovo moći da idemo za Srbiju i da odemo do Crne Gore kako bi posetili manastir Ostrog – značajno će Branko uz Rodnijevo odobravanje i klimanje glave.
Otkrivena ljubav prema slikarstvu
Upravo je kroz život sa Rodnijem u centralnoj Australiji, i kroz pomaganje u učionici, u radu sa decom, u školskoj kuhinji, u administraciji, Branka naučila o modernoj Australiji, ali spoznala i zavolela aboridžansku zajednicu i kulturu.
– Ovo sve što vidite su radovi Rodnijevih učenika ili njihovih roditelja, baka, deka, tetaka, ujaka. Izuzetno vole da slikaju, da rade u drvetu. Uz njih sam i ja zavolela slikarstvo i počela sam malo da se bavim slikanjem. Ovo je moja interpretacija pustinje, kako sam je ja videla. I jeste baš ovako crveno kao na ovoj slici. I ovo su neki od mojih radova, koje sam uradila dok sam bila gore – priča Branka dok pokazuje neke od svojih radova.
Pravoslavlje u Kuber Pidiju
– Prvi put sam otišla u Kuber Pidi nakon dve godine boravka u Adelajdu. Tada nas je možda išlo dva ili tri autobusa iz Adelajda. I kad sam došli tamo, bilo je vau! Da li je moguće da ovako nešto postoji na svetu? Bilo je predivno. Mnogo naroda, predivna služba. Upoznali smo tadašnjeg sveštenika oca Radomira. Divno je bilo. Divno su nas dočekali, a bilo je mnogo različitog naroda tada u Kuber Pidiju koji su došli na službu. Bilo je i Aboridžina, Italijana, Grka, iz raznih zemalja. Vraćala sam se par puta tamo, a i dok smo Rodni i ja živeli u centralnoj Australiji, uvek smo na povratku za Adelajd svraćali u crkvu u Kuber Pidiju. Pa, se i naš vladika Siluan našalio s nama kad nas je video za Svetog Iliju – Vi ste sada ovde parohijani, bez obzira što živite pet sati daleko – priča Branka o svom iskustvu srpske crkve ispod zemlje u Kuber Pidiju.
